30 Sep 2014

To moram (Branko Radaković, 2014)


Ako je verovati tumačima snova, šišanje i brijanje obično predstavljaju loš predznak. Za Branka Radakovića, multimedijalnog umetnika iz Bača, ovaj berberski čin poseduje višeznačnu simboliku, tako da uopšte nije slučajno to što pripada središnjem delu uvoda u njegov dugometražni prvenac. Nastajao godinama, uz pomoć štapa i kanapa, a uz podršku porodice i prijatelja, To moram je eksperimentalna dokudrama, koja sporadično poprima odlike video arta i filmskog performansa.

Kao reditelj, scenarist, snimatelj, producent i glavni glumac/narator, Radaković preuzima sav teret na svoja pleća, sagledavajući (gorak) život u svetu apsurda i poremećenih vrednosti iz sopstvenog ugla, sa pozicije marginalizovanog čoveka. Početna sekvenca, sa senkom autora koji u ruci drži kameru uperenu ka sebi, nagoveštava da je u pitanju lično delo, mada se u melanholičnim (i ne baš uvek suptilno iskazanim) razmišljanjima mogu lako uočiti univerzalne teme.

Meditacija o smrti, kao jedinom istinskom moranju, podstiče pitanje rađanja i slobodne volje, da bi kroz reči krezubog starca, jednog od sagovornika, dobila mračno-komični epilog, profanu dimenziju lokalnog karaktera. Neodgovoran odnos prema prirodi navodi se kao vodeći uzrok sunovrata ljudskog roda i poklapa se sa pričom o Ani i Filozofu, u kojoj stvaralac pokazuje slabost (sebičnost) i zagovara destrukciju, zato što u potencijalnom roditeljstvu vidi sputavanje umetničke slobode. Mediji i moćnici, behemoti društvene stvarnosti, predmet su kritike u okviru sveobuhvatne potrage, na dugom putu bez jasnih putokaza.

Uprkos niskobudžetnosti, To moram je neretko vizuelno intrigantan i nadahnut - u omažima, "drskoj" montaži i kompoziciji kadrova mogu se prepoznati uticaji Godara, nosilaca crnog talasa (Žilnika, Makavejeva i Jovanovića) i Linča iz faze nakon Bulevara zvezda (Mulholland Drive), tokom koje se prebacuje na digitalnu kameru. Dvostruka ekspozicija, prebacivanje slika u negativ ili propuštanje istih kroz filter u boji, kao i sve ostale modifikacije, doprinose likovnosti izraza i nisu lišene smisla, čak i onda kada deluju hirovito. Bitnu ulogu igra i muzička podloga - neobična kombinacija turobnih dronova, klasike i džeziranog roka ide u prilog specifičnoj atmosferi, začinjenoj oporim humorom.

U Brankovom glasu čuju se iskrenost, sarkazam, sigurnost, samoironija i staloženost. Svestan je anti-komercijalnosti filma i činjenice da do šire publike neće dopreti, ali za to ne mari, jer morao je da ga snimi...

26 Sep 2014

5 godina NGboo Art-a

Dok sam razmišljao o pesmi kojom bih mogao da obeležim jubilej bloga, nametnuo se singl Sea of Fog mladog britanskog benda Strangefruit, sa njihovog briljantnog debitantskog EP-a Between the Earth and Sea; epitom snenog, intimnog, inspirativnog, mračno-eteričnog, u isti mah nežnog i moćnog psiho-pop-roka. Koliko zbog zanosnog vokala pevačice, pijanistkinje i violinistkinje Jenny Maxwell, "negde između Cate Bush i PJ Harvey" (Wonderland Magazine), toliko i zbog prelepo-uznemirujućeg spota u režiji Laure Clarke (Punctum), koja vešto objedinjuje uticaje Goye, Boscha, Kafke, Freuda, Lincha i von Triera, More Magle mi daje snagu da plovim dalje...


Iskoristiću priliku da izdvojim deset igranih i animiranih ostvarenja koje najželjnije očekujem i o kojima bih u narednom periodu voleo da napišem koju reč, nadajući se, uprkos slabim šansama, da će mi se ukazati prilika da bar jedno odgledam na velikom platnu. (Pored toga, pod znakom pitanja je da li će se neki od ovih filmova uopšte ostvariti, pošto su još uvek u fazi produkcije.)

1. Onirica - Psie pole (Lech Majewski)
2. 1000 Könige (Bidzina Kanchaveli)
3. Luna (Dave McKean)
4. Les 2 Reines (Savin Yeatman-Eiffel)
5. God Hunters (Wang Chuan)
6. Master Jiang and the Six Kingdoms (Li Wei & Pei Fei)
7. A Girl Walks Home Alone at Night (Ana Lily Amirpour)
8. Horsehead (Romain Basset)
9. The Frame (Jamin Winans)
(klikni na naslov za trejler)

I za kraj, podsećanje na sinoć otvorenu izložbu Salona stripa 2014, uz obećanje da će kratkih stripova biti i ubuduće...

foto: Vesna Topolovački
(Avant-Gardener pored Avant-Garden-a)

24 Sep 2014

1 (Pater Sparrow, 2009)

"Ono što oko vidi i ono što vidim u oku identično je."
Nagrađivani dugometražni prvenac Patera Speroua (o čijoj web-seriji Očigledne tajne Aure Hodor je bilo reči na blogu) inspirisan je esejem Stanislava Lema o fiktivnoj knjizi Jedan ljudski minut, koja se sastoji od statističkih podataka o svemu što se dešava u našim životima tokom proizvoljnih šezdeset sekundi. Već na osnovu činjenice da počiva na nefilmičnom literarnom predlošku i rediteljeve ambicije da se uhvati u koštac sa "nemogućim" zadatkom adaptacije istog, ovo višeznačno i višežanrovsko ostvarenje zaslužuje epitet jedinstvenog.

Gusta i opaka, suptilnim humorom začinjena mešavina drame, misterije, naučne fantastike i kvazidokumentarca pruža satiričan prikaz svekolikog društva, istražujući kompleksnu prirodu stvarnosti i preispitujući pojam egzistencije. Među brojnim temama, koje bi se mogle podvesti pod zajednički termin "civilizacijska dostignuća", kao centralna se izdvaja čovek, paradoksalno ograničen razumom - tom prividnom prednošću u odnosu na druga živa bića. Istinu o njegovoj nemoći na videlo iznosi enigmatični almanah, bez autora i izdavača, koji ga na neki način definiše, a uprkos tome (ili baš zbog toga?) izbacuje iz lažne ravnoteže.


Tokom kišne noći, knjižurina belih korica, na čijoj prednjoj strani je utisnut broj 1, pojavljuje se u elitnoj knjižari sa raritetnim izdanjima, zamenjujući sve ostale naslove. Taj neobičan incident privlači pažnju Instituta za odbranu stvarnosti, koji na lice mesta šalje tim specijalnih agenata, predvođenih suvonjavim Filom Pičem (Phil Pitch, koji neodoljivo podseća na Pušača iz kultne serije Dosije X). Vlasnik Al F. Ivson (Eveson), njegova radnica Maja Saten (Maya Satin), čistač Agnus Andersen i tajanstveni kupac, hodočasnik Svon (Swan) Tamel, bivaju zadržani na informativnom razgovoru, da bi ubrzo bili podvrgnuti raznim testovima u ustanovi nalik sanatorijumu.

Ne morate biti genije da biste u imenima likova uočili reference i simboličke vrednosti. Al. F bi mogao biti aluzija na Markesovu kratku priču Alef (o tački kosmosa koja sadrži sve druge tačke), kao što bi i prezime ćutljivog Agnusa (ali bez Dei) moglo da se odnosi na čuvenog danskog tkača bajki. U slučaju (načitane) gospođice Saten, verovatno se ciljalo na "iluziju", a Svon (ili u prevodu sa engleskog Labud) odlično ide uz sede vlasi. Možda su posredi "crvene haringe", a možda bi se za mišljenje trebalo obratiti pompeznoj trač-novinarki Sondri Delfin?

I dok se tako zabavljate na terenu onomastike, Sperou vas uvlači u igru analiziranja nepostojećeg toma, a to je zapravo bitka koju vode tri sile, kao što kritičar Rik MekGret tvrdi u recenziji za Quiet Earth. Pič je na čelu vojske koja predstavlja razum i vlast, Tamel je pokretač podsvesnih mehanizama, mudrac novog doba koji lako pridobija pristalice, a na trećem frontu je dezorijentisana narodna masa pod kontrolom masovnih medija. Posmatran iz tog ugla, 1 je univerzalna i vanvremenska politička alegorija, jer istorija pokazuje da se iz pepela starih neprestano uzdižu nove totalitarne državice ili imperije, sa svojim "misaonim policijama".


U isti mah, 1 ističe transformativnu moć umetničkog dela, od trenutka objavljivanja, kao rođenja, do smrti - spaljivanja izazvanog paranojom i histerijom / prisvajanja (upijanja) od strane odabranih, kada ono u opipljivom obliku više nije nužnost. Nije netačna ni pretpostavka da je dotična knjiga metafora za svetsku mrežu (www), te da se 1 bavi svim problemima koje ona donosi korisnicima. Pod čizmom sistema, u bujici informacija i u vakumu suprotstavljenih filozofija i ideologija, pojedinac se nalazi pred putokazom na kojem su označena dva pravca. Beg ili otpor? Znanje ili neznanje? Ludilo ili prosvetljenje? Izbor zavisi od intelektualne razvijenosti... ili fleksibilnosti mašte?

Taj dualizam filma ogleda se u "shizofrenoj" vizuelizaciji (i neretko bizarnim jukstapozicijama) - arhivski snimci se, u odličnoj montaži, prepliću sa igranim sekvencama; stvarnost se bezuspešno opire snovima, a oprema visoke tehnologije zarobljena je iza oronulih zidova i zamagljenih ili prefarbanih stakala prozora. Sivilo hladnih prostorija Instituta negira život, ali je priroda neumoljiva, pa kruške (!) "rastu" po radnim stolovima i u džepovima uniformi. I ovo će zvučati kao dvostruki oksimoron, ali uredni haos provokativnih slika stoji u kakofoničnoj harmoniji sa kontemplativnim dijalozima i naracijom. Zahvaljujući briljantnoj glumi, u lavirintu sazdanom od reči uopšte nije zagušljivo, a izgovoreno i pokazano podjednako su važni i upečatljivi.
"Sve je pitanje, čiji je odgovor u svemu."
Jasan i nerazumljiv, logičan i apsurdan, 1 je film kojem se vredi vratiti. Zato je lep gest autora da ga znatiželjnim gledaocima učini dostupnim, sa titlovima na engleskom jeziku, na zvaničnom youtube kanalu svoje produkcijske kuće End and End Image.

18 Sep 2014

La danza de la realidad (Alejandro Jodorowsky, 2013)


Više od dve decenije nakon Kradljivca duge (The Rainbow Thief, 1990), kapi koja je prelila čašu prezira prema glumačkim zvezdama, Alehandro Hodorovski se trijumfalno vraća sa fantazmagoričnom autobiografijom Ples stvarnosti, pokazujući da mašta ne priznaje starost. Iako pitomija od kultnih ostvarenja koja je snimio sedamdesetih, ova "psihomagična bajka" o teškom i nesrećnom odrastanju sadrži sasvim pristojnu dozu subverzivnosti, oličenu u autorovim opsesijama i fetišima.

Klovnovi, kepeci, bogalji, transvestiti i ekscentrici, koji izgledaju kao likovi sa tarot karata, paradiraju oko zbunjenog Alehandra (u tumačenju talentovanog naturščika Heremijasa Herskovica), dok ga, poput anđela čuvara, vodi i štiti osamdesetčetvorogodišnji reditelj. "Nisi sam... Ono za čime tragaš već je u tebi... Nešto nas sanja. Prigrli iluziju." - šapuće mu u, kako tvrdi u jednom intervjuu, improvizovanoj sceni na stenama, sprečavajući sopstveno samoubistvo i ponirući u metafizičke dubine.

Prizivanjem duhova prošlosti, suočava se sa uzrocima trauma, koje su ostavile trajne psihološke ožiljke, dajući im novi oblik, rekonstruisan iskrivljenim sećanjima u procesu samopreobraženja. Majku Saru (Pamela Flores) predstavlja kao prsatu i lascivnu opersku divu - sveticu koja porodicu drži na okupu i sve replike peva hipnotišućim sopranom, posthumno je spasavajući od poniženja koje je trpela za života i uslišujući joj neostvarenu želju. Despotski nastrojenog oca Haimea (Brontis Hodorovski), okorelog staljinistu koji ga je silom hranio suvom muževnošću, odvodi na trnovit put duhovnog pročišćenja, ne bi li od monstruma načinio ljudsko biće, sa kojim može da se pomiri. U "mreži patnje i zadovoljstva" ona je oličenje duše, a on ovaploćuje razum, pomućen duboko skrivenim kukavičlukom i nesigurnošću.

Uklješten između dve krajnosti i izložen podsmehu vršnjaka, Alehandro se oseća kao tuđin, koji mora da pristane na kompromise i posveti se izgradnji mentalnog utočišta. Apstraktni materijal dobija iz neretko kontradiktornih lekcija odraslih koji ga okružuju, teozofskih, ateističkih ili religioznih. Uz pomoć njihovih reči, čije značenje još uvek ne shvata u potpunosti, dečak se bori protiv brojnih strahova i neke od bitaka, očekivano, gubi. Zbog očeve surove, ali istinite priče o smrti i truljenju, doživljava košmarnu viziju na sahrani vatrogasca poginulog na dužnosti, da bi uz majčine utešno-iracionalne tvrdnje (i ritualnu igru) izašao na megdan mraku. Teturajući se po tankoj liniji koja jin razdvaja od janga, sazreva u smelog umetnika koji sebe nije zaboravio.


Uporedo sa mitologizovanim, ironično nostalgičnim prikazom detinjstva, Hodorovski se osvrće i na socijalno-političke prilike u Čileu tridesetih, ali tako da se u mikrokosmosu njegove rodne Tokopilje mogu prepoznati univerzalni i obično marginalizovani problemi. Poređenjem (neophodnog i prokletog) novca sa krvlju, savešću, Hristom i Budom u "pozlaćenom" prologu najavljuje stalno aktuelnu temu siromaštva i aludira na teškoće u pronalaženju finansijskih sredstava za sprovođenje svojih ezoteričnih ideja u delo. Drugu polovinu filma, u kojoj se usredsređuje na Haimeov neuspeli (i izmišljeni) pokušaj atentata na diktatora Karlosa Ibanjeza, koristi ne samo za pretvaranje mučitelja u mučenika, već i za ismevanje pobornika različitih ideologija. Da mu alhemičarska oštrica nije otupela demonstrira idiosinkratičnim "šokovima", čvrsto držeći palicu mudraca, mistika i pajaca, ali iznad svega velikog čoveka.

Uprkos inferiornosti digitalne slike u odnosu na onu sa celuloidne trake, ovaj avangardni provokator uspeva da priredi nezaboravnu gozbu za oči od kadrova sublimne lepote, rasterujući zasićenim bojama sive oblake iznad uspomena. Artificijelnost vizuelnih kompozicija, obavijenih u fino zvučno tkanje Adana Hodorovskog, Alehandrovog najmlađeg sina, ide u prilog subjektivizaciji stvarnosti, koja podrazumeva sagledavanje života iz ugla podsvesti, kao i naglašavanju moći ličnih simbola i metafora.

Bilo da je u pitanju labudova pesma ili da označava početak nove faze u jedinstvenoj karijeri, Ples stvarnosti je, uz sitne nedostatke, izuzetan film. I ne morate da obujete crvene cipele da biste izašli na podijum, dovoljno je da dođete, makar goli i bosi...

14 Sep 2014

The Clench!

The riddle in the barrel...

(click to enlarge)

12 Sep 2014

Avant-Garden na Salonu stripa!

Danas sam dobio radosnu vest da se moj rad Avant-Garden nalazi u "korpusu najuspelijih radova selektovanih za veliku izložbu" 12. međunarodnog salona stripa 2014. U analognoj formi, ovaj eksperiment moći ćete da vidite u periodu od 25. 09. (kada je otvaranje izložbe, sa početkom u 18h) do 28. 09. tekuće godine, u Maloj Sali SKC Beograd. Galerija je otvorena od 10:00 do 20:00.

Poučen ranijim iskustvom, table sam poslao odštampane na A4 formatu, pošto mi u stomaku zaigraju zubati leptirovi sa surlom kad god pomislim na kabasti Tryptich (dimenzija 27.9x63cm), sa kojim sam učestvovao na konkursu 2013, u jednom od džakova za transport pošiljki.

10 Sep 2014

Habfürdő (György Kovásznai, 1979)


Prema podacima sa sajta fondacije koja nosi njegovo prezime, György Kovásznai (1934-1983), mađarski slikar, animator, reditelj i scenarist, bio je "iskusan kritičar i učesnik u debatama, pronicljiv u prepoznavanju kulturnih apsurdnosti od pedesetih do sedamdesetih". Primenjujući različite tehnike, od kolaža, preko uljanih boja, do stapanja sa igranim sekvencama, stvorio je tridesetak kratkih filmova, od kojih se nekoliko, titlovanih na engleski jezik, može odgledati na zvaničnom YouTube kanalu istraživačke radionice Kovásznai.

Neukrotiva priroda i eklektičnost Györgyjevog stila ogledaju se kako u sjajnim minijaturama, tako i u jedinom dugometražnom projektu, nakon čijeg snimanja je saznao da boluje od leukemije. Farsična romantična komedija Habfürdő (Penasta kupka), koju je lično okarakterisao kao "mjuzikl u ritmu srca", usredsređuje se na ljubavni trougao koji čine Anikó, patronažna i gerijatrijska sestra koja želi da upiše medicinu, njena koleginica Klári, koja se udaje iz osvete (i izgleda kao mlađa sestra Cruelle de Vil) i Klárin izabranik Zsolt, dekorater izloga.

Jednostavna priča, u kojoj Giannalberto Bendazzi, istoričar animiranog filma, vidi "razočaranje (izgubljene) generacije", predstavlja brak kao jednu od prepreka na putu ostvarenja snova, a između redova sadrži komentar na društvo iza gvozdene zavese. Budući mladoženja beži od obaveze, nastojeći da zaustavi venčanje i ostvari se kao umetnik, ali pošto nema hrabrosti da se suoči sa verenicom, obraća se (usamljenoj) Anikó, ometajući je u pripremama za prijemni ispit. Između njih dvoje javljaju se varnice, dok Klári uveliko hoda po oblacima, ne dopuštajući da joj iko ili išta pokvari najlepši trenutak u životu.

Zsoltov strah od vezivanja (i tazbine), koji ga pretvara u hipohondra, i neprijatna situacija u koju dovodi dve žene, ugrožavajući njihovo prijateljstvo, za Kovásznaija su dobar izgovor da se, bez inhibicija, upusti u smelo eksperimentisanje sa oblicima, bojama i teksturama. Demonstrirajući moć crteža, protagoniste definiše pokretima i izrazima lica toliko bizarnim (a neretko i grotesknim), da animaciji likova daje potpuno novo značenje. Oni se deformišu i transformišu na sve moguće i (pretežno) nemoguće načine i to u skladu sa autorovim principom "bezuslovne tolerancije pluraliteta i istovremenosti -izama". Istežu se i skupljaju, komadaju se i ponovo sastavljaju, prolazeći kroz kubističku, fovističku, nadrealističku, pop-art i fazu geometrijske apstrakcije, a da pri tom ostaju prepoznatljivi. U nekoliko treptaja na njima se odvijaju promene koje sažimaju istoriju umetnosti XX veka!

Psihodelična vizuelizacija, kakvu danas neguje mali broj animatora (kao što je, recimo, Masaaki Yuasa), komplementarna je žanrovski mešovitom skoru Jánosa Másika, koji prepliće rok, bluz, fank, disko, operu i kantri u raskošnu tapiseriju zvuka. A vezivno tkivo ove avangardne vragolije svakako je Kovásznaijev "suvi" humor, izražen kroz uvrnute tekstove pesama. Tako, na primer, Anikó peva o cirkulaciji krvi, bakterijama i dezoksiribonukleinskoj kiselini, a Klári se, uz pratnju hora gostiju, divi poklonjenim televizorima, usisivačima i mašinama za pranje veša. Zsolt se, uz reči "tehno deko" i "psihofoto deko", osvrće na dekoraterske muke, da bi pred sam kraj dospeo u ronilačko odelo i uz tihu perkusiju izigravao duha pokojnog muža bakice Zsofi, Anikine štićenice...

Neosporno autentično, Habfürdő je delo koje treba videti, jer slike od kojih je sazdano govore jedinstvenim jezikom.

8 Sep 2014

El Ladrón de Caras (Jaime Maestro, 2013)


Inspirisan estetikom film noara, fantastični triler El Ladrón de Caras (Kradljivac lica) smešten je u 40-e godine prošlog veka, u neimenovani zapadnjački velegrad čijim stanovnicima preti zlokobna sila. Bežeći od zagonetnog entiteta, koji ju je već ostavio bez desne polovine lica, mlada žena se obraća privatnom detektivu Polu Gimbalu, koji pokušava da razreši neobični slučaj. Nastavak istrage oboje ih dovodi u opasnost.

Haime Maestro (zgodnog li prezimena) pokazuje izuzetnu pripovedačku veštinu, te metaforičnu priču ujednačenog ritma i sa neočekivanim preokretom smešta u tesan vremenski okvir od nepunih dvanaest minuta. U potpunosti eliminišući dijaloge, oslanja se na impresivnu kompjutersku animaciju, iza koje stoji dobro uigrana ekipa studenata valensijske škole PrimerFrame, i raskošan muzički skor Huana Andresa, koji mračno-melanholičnu atmosferu postiže preplitanjem džeza i gotski intoniranih vokalno-instrumentalnih kompozicija.

Svaki frejm lucidnog košmara kroz koji Pol i njegova klijentkinja prolaze briljantno je realizovan, zahvaljujući odlično rešenom osvetljenju, atraktivnom, blago karikiranom dizajnu likova i detaljnim pozadinama, kako u stvarnom svetu, tako i u Kradljivčevom nadrealnom domenu.

Klupko misterije razmotava se u igranom epilogu, sjajno odglumljenoj i lepo uslikanoj minijaturi, koja gledaoca  vraća u stvarnost, označavajući (za protagoniste) prestanak užasa i novi početak...

4 Sep 2014

Snow White (James Searle Dawley, 1916)

 

Jedna od najranijih adaptacija čuvene bajke braće Grim, koja je prema nekim izvorima poslužila kao inspiracija za Diznijev dugometražni debi, smatrana je izgubljenom sve dok nitratne trake nisu pronađene u filmskom arhivu Holandije. Nakon prebacivanja u muzej fotografije u Kući Džordža Istmana, gde se još uvek nalaze, restaurirani su titlovi na engleskom i ispravljeni defekti u slici, uz propuštanje kroz filter u boji, da bi se osvežena verzija filma našla u DVD kolekciji Treasures from American Film Archives, objavljenoj 2000. godine.

Zasnovana na brodvejskom komadu, "napisanom isključivo za dečiji užitak", scenariste i producenta Vintropa Ejmsa, ova nema romantična fantazija ublažuje ili eliminiše mračnije delove iz literarnog predloška, uvodeći nekoliko novina, koje će biti navedene u nastavku teksta.

Nezadovoljna kukastim nosem, dvorska dama Brangomar (Doroti Kaming) sklapa "faustovski ugovor" sa ćelavom vešticom Heks (Elis Vošburn) i zauzima mesto kraljice. Snežana (Margerit Klark) upoznaje princa Florimonda (Krejton Hejl) prilikom posete lovcu Bertoldu (Lajonel Brem), koga opaka vladarka kasnije ucenjuje decom, tražeći pastorkino srce. (Naravno, niko i ništa je ne sprečava da prekrši obećanje i smesti mališane u tamnicu Sive Kule, što vodi ka sceni spasavanja iz iste.) Na balu u čast prinčeve posete, princeza je primorana da pozajmi odeću od svojih pratilja, pošto joj je maćeha oduzela svečane haljine i ostavila u ritama. Brangomarina kazna nisu užarene klompe, već proterivanje i vraćanje prvobitnog izgleda, koje komičnoj Heks donosi mesnate kike!

Uprkos Ejmsovim prepravkama i nedostajućim segmentima, koji su nadomešteni tekstom, konstrukcija priče nije znatno narušena, kao ni arhetipska postavka likova - lutaka koje oživljavaju u prologu. Naprotiv, zahvaljujući izvesnim dopunama, glavna junakinja i Bertold dobijaju novu dimenziju - u njenom slučaju, to je razigranost u izgradnji odnosa sa kraljevićem, a kod njega roditeljska brižnost. U prenošenju pozorišne predstave na veliko platno Džejms Serl Dauli se odlično snalazi, ukoliko uzmemo u obzir činjenicu da se vreme nastanka njegovog ostvarenja poklapa sa periodom detinjstva sedme umetnosti. Uspešno balansirajući na relaciji teatralnost-filmičnost, u dogovoru sa producentima uzima slobodu da oplemeni srednjovekovno okruženje ponekim baroknim kostimom i unese dašak egzotike u evropske šume angažovanjem kralja životinja i papige, koja Snežani pokazuje put do kućice patuljaka. (A i zašto bi to morao da bude golub ili vrabac?)

Međutim, snaga filma ne leži toliko u Daulijevoj korektnoj režiji, niti u simbiozi slikovitih kadrova i melodičnog klavirskog skora, koliko u gracioznim manerizmima eterične, tada tridesettrogodišnje Margerit Klark. Nežnog lica i sitne građe, sasvim je uverljiva u (repriznoj) ulozi krhke i ranjive adolescentkinje, a to što je kamera obožava, uz šarm i talenat, čini je zaista najlepšom od svih.

3 Sep 2014

Chitra Sutram (Vipin Vijay, 2010)


Dugometražni prvenac Vipina Vidžeija, enfant terrible-a malajalamske kinematografije, adaptacija je priče Varthali: Cyber-spacil oru Pranaya Nadakam (Vartali: Ljubavni komad u sajber-prostoru) M. Nandakumara, a spada u red onih ostvarenja koja smelo prkose kategorizaciji. Složeni je preplet (najmanje dveju) pripovedačkih niti koje povezuju digitalni sa analognim svetom i lični simbolizam sa hinduističkom mitologijom.

Poetična, slojevita i neprobojna, ova postmodernistička bajka prati intelektualne "obračune" melanholičnog profesora kompjuterskih nauka Harija (Sandip Čaterdži), koji sebe smatra "svodnikom IT eksperata za američko i arapsko tržište", i enigmatične internet persone Ramani, koja bi mogla da bude sarkastična zavodnica (Atira) ili muškarac sa krizom identiteta (Gopalan). Smetnju njihovim (neretko kriptičnim) dijalozima predstavljaju Harijeva lucidna sećanja na dedu Kundžukutana Naira, crnog maga koji je ubio svog gurua i, godinama kasnije, samom sebi odsekao penis, prineveši ga kao ponudu boginji Kali.

Istražujući odnos realnosti i hiperrealnosti, telesnog i duhovnog, svesti i njene simulacije, autor vas navodi na beskrajni put samootkrivanja, napred i nazad kroz vreme, i uljuljkava u stanje slično (virtuelnom) snu. Pred gledaoca postavlja gotovo nerešiv zadatak rekonstrukcije narativa od fragmenata koje prethodno treba dešifrovati, ali ostavlja dovoljno prostora za kontemplaciju, pružajući jedinstven filmski doživljaj. Preispitivanjem čovekove misli, ličnosti i egzistencije u eri računarstva, baca senku sumnje na stavove nekolicine zapadnjačkih filozofa.


Snuždenog protagonistu Vidžei definiše otuđenošću od sistema u kojem se informacijama pridaje veći značaj nego ljudima, a njegovu neosvojivu "suparnicu", mračni predmet žudnje, nesposobnošću da voli, otporom prema falocentrizmu i prezirom prema individualizmu, kao "zastarelom konceptu". Pasivni pobunjenik Hari poistovećuje se sa izopštenim pretkom, povlačeći paralele između okultizma i modernih tehnologija, dok se sigurna i slobodoumna Ramani gnuša očinske figure koja je, kako sama kaže, podseća na Gojinu sliku Saturn proždire sina.

Iako dijametralno različiti, njih dvoje uspevaju da pronađu zajednički jezik, zbog čega se stiče utisak da njihovim razgovorima nema kraja. U njemu ona vidi samo znak, a on u znakovima prepoznaje živa bića - proste brojeve posmatra kao starce vagabonde, a složene kao nežne i dostojanstvene majke (redno-lingvistička personifikacija). Čari internet komunikacije Ramani koristi za poigravanje Harijevim poverenjem, te u jednom trenutku kaže: "Ova (invalidska) stolica je moje utočište, dok se ne oporavim od rana zadobijenih u masovnim orgijama."


Neobičnu vezu muškarca i (elektronske?) žene reditelj i Šenad Džalal, direktor fotografije, oslikavaju sigurnim i preciznim potezima, nižući kadrove veličanstvene lepote, dostojne uramljivanja i postavljanja na zid. Egzotični pejzaži, mračne pećine, drevni crteži, statue i hramovi, zapuštene kuće obrasle zelenilom, tesni sokaci oivičeni pastelnim fasadama i veštačko okruženje okupano raznobojnim svetlima vrve od detalja i silovito grabe vašu pažnju. Prefinjen audio dizajn, u saglasju sa vizuelno nadahnutim vinjetama, počiva na kombinaciji elektronskih dronova, klepeta zvona, bata koraka, šuma vode, pucketanja vatre i glasova zrikavaca sa klasičnim, folklornim i duhovnim kompozicijama iz svih krajeva sveta, uključujući bugarske horove, zvukove no-teatra, jermensku liturgijsku muziku, pa čak i britansku dečiju pesmicu Ring Around the Rosie, koja se pojavljuje u neočekivanom trenutku.

Recenzent koji Vidžaija naziva indijskim naslednikom Paradžanova nije daleko od istine, jer je prikladno naslovljen Chitra Sutram (Niti slika) nezaboravna sinematska slikovnica. Provokativna, a umirujuća, i uz to metaforična, somnambulna i hiperstilizovana, sigurno će zasladiti svakog ljubitelja pažljivo osmišljenih umetničkih filmova.

Zanimljivost: U odjavnoj špici je, među književnim referencama, naveden i Hazarski rečnik Milorada Pavića.