31 Jan 2014

Guskō Budori no Denki (Gisaburō Sugii, 2012)


Četiri godine nakon prve najave, a uprkos problemima u produkciji, veteran Gisaburō Sugii uspeva da kraju privede još jednu adaptaciju dela ekscentričnog pesnika, dečijeg pisca i posvećenog budiste Kenjija Miyazawe. Premijera filma poklapa sa osamdesetim rođendanom istoimenog i ne tako često prevođenog romana, koji je nedavno preminulom Ryūtarōu Nakamuri (Serial Experiments: Lain, Kino no Tabi) poslužio kao inspiracija za rediteljski debi.

Uopšte nije slučajno to što Guskō Budori no Denki (Život Guskōa Budorija) neodoljivo podseća na Ginga Tetsudō no Yoru (Noć na glaktičkoj pruzi), čijim likovima su dodeljene nove uloge. Preuzimanjem motiva iz drugih Miyazawinih priča, Sugii želi da ukaže na duhovno i organsko jedinstvo njegovog (opskurnog) stvaralačkog opusa, vodeći računa o tome da nadgradnjom i delimičnom dekonstrukcijom ne nanese štetu strukturi izvornog materijala. Postavljajući sebe na mesto originalnog tvorca, "šamana i naučnika", fantaziju uzdiže visoko iznad puke iluzije, stavlja akcenat na njenu tehnološko-filozofsku dimenziju i opskrbljuje je (skrivenim) indicijama koje bi trebalo da nam pomognu u razumevanju Budorijeve povređene psihe i okrutne stvarnosti.

U poteškoćama na koje glavni junak nailazi ogledaju se izazovi sa kojima je bio suočen svojevremeno ismevan, a danas izuzetno cenjen i voljen japanski književnik, te su vrlo uočljive sličnosti sa Kawamorijevim Ihatōbu gensō, Kenji no haru. Rad na uzgajanju žitarica i borbu sa vremenskim neprilikama, koje žiteljima imaginarne prefekture Ihatov zadaju muke, obeležavaju mladićeva nesebičnost, samopožrtvovanost, beskompromisna predanost i neutaživa želja za sticanjem znanja. Lucidne halucinacije, koje mu se javljaju u prelomnim trenucima odrastanja, izazvane su ličnom tragedijom, gubitkom roditelja i mlađe sestre, odnosno prostorno-vremenskom depresijom koja po Miyazawi čini da svet sagledamo iz drugačijeg ugla. Reči pesme Ame ni mo Makezu (Onaj koga kiša ne može da uznemiri), napisane na samrtničkoj postelji, životni su putokaz altruiste Guskōa Budorija.

Po visokoj vrednosti produkcije, ova poetična, vizuelno nadahnuta steampunk-bajka mogla bi da stoji rame uz rame sa Miyazakijevim klasicima. Prepoznatljive antropomorfne mačke ilustratora Hiroshija Masumure, ali i izobličeni stanovnici snoviđajne verzije Ihatova, koje uz bizarne letilice osmišljava Shuichi Hirata, oživljeni su svežim i prodornim bojama, čime je zadatak glasovnih glumaca znatno olakšan. Podjednako očaravajuće su i prelepo oslikane pozadine, bilo da se radi o bujnom zelenilu šume, skromnoj unutrašnjosti kolibe, zahuktaloj fabrici svilenih buba ili eklektičnoj arhitekturi užurbanog velegrada. Hipnotišuća kombinacija tradicionalne i kompjuterske animacije, brižljivo ušuškana u elegantne i milozvučne kompozicije bandoneoniste Ryōte Komatsua, ostavlja bez daha. Ukoliko vam se ukaže prilika da Budorijev život odgledate na velikom platnu, nemojte je propustiti...

27 Jan 2014

Sol Bianca: Taiyou no Fune (Hiroyuki Ochi, 1999-2000)


Naučnofantastična saga Sol Bianca: Taiyou no Fune (Sol Bianca: The Legacy) alternativna je verzija nedovršene OVA-e sa početka devedesetih. Odvija se u vreme nakon kolonizacije svemira i prati uzbudljivu avanturu piratskog kvinteta sa misterioznog interstelarnog broda Sol Bianca. Pet devojaka, nazvanih po mesecima u godini, a iscrpljenih unutrašnjom borbom, u potrazi je za slavom, sopstvenim identitetom, odgovorima na večna pitanja i dragocenostima sa plave planete, koja je odavno ušla u legendu...

Razapeta između mahnite akcije i emotivno kompleksne drame sa suptilnim elementima komedije, alegorična priča jednostavnog zapleta podseća na sjajno osvetljenu unutrašnjost velikog objekta, u kojem su određene bitne prostorije zabravljene, a ključevi izgubljeni. Pošto natpisi na njihovim vratima pružaju samo nagoveštaje o onome što se u njima skriva (i zbiva), gledalac je povremeno primoran da se oslanja na pretpostavke. Međutim, uprkos nedorečenosti scenarija, Hiroyuki Ochi (Armitage III) uspeva da sve konce, uključujući i one kojima se zna početak, ali ne i kraj (ili obrnuto), čvrsto drži u rukama i, koliko god je u njegovoj moći, olakša i ubrza sastavljanje slagalice, dajući smisao naizgled nepovezanim događajima u katarzičnoj završnici.

Dotiče se ekoloških i društveno-političkih pitanja, kao i odnosa čoveka prema tehnologiji, naglašavajući značaj istorije i umetnosti - delimično, putem literarnih citata pre početka svake epizode. Dopadljivim i uverljivim heroinama ostavlja dovoljno prostora da naprave iskorak iz okvira stereotipa i ukrote snažnu individualnost zarad dobrobiti ekipe, dok sa glava "loših momaka" odbija da skine oreol enigmatičnosti.


Zahvaljujući kreativnoj montaži i nadahnutoj umetničkoj režiji, nedostaci Zaveštanja mogu se u izvesnoj meri zanemariti. Osoben i realističan dizajn likova Naoyukija Onde odlikuje se, kao po običaju, visokim nivoom detalja, bilo da je reč o crtama lica ili modnim detaljima, i besprekorno se uklapa u podjednako atraktivne pozadine. Gradić podignut u duhu španske arhitekture, noćni klubovi sa pečurkaste svemirske stanice i metropola pod staklenom kupolom, sa mirnim predgrađem i urednim parkovima, neke su od najživopisnijih lokacija.

Savremena tehnologija, dostupna nestašnim protagonistkinjama, poseduje kitnjastu mitološku dimenziju. U kriznim situacijama, nakon prikaza art nouveau algoritma na kontrolnom ekranu, Sol Bianca proizvodi hologram sa likom boginje, koja laserskim bičevima uteruje strah u kosti neprijatelja. (Zato i ne treba da čudi što samozvani zaštitnici Zemlje žele da je se dočepaju.) Lepota i tečnost animacije dolaze do izražaja kako u scenama eksplozivnih borbi, tako i prilikom najtrivijalnijih radnji kakva je, recimo, sipanje vina u čašu, a jedino što odaje njeno godište jesu kompjuterski generisani modeli letilica. Eklektičan muzički skor donosi raskošnu mešavinu elektronike, alternativnog roka i neoklasičnih vokalno-instrumentalnih kompozicija, pokrećući uzburkane talase raspoloženja.

Ovom primamljivom audio-vizuelnom slatkišu treba prići oprezno, jer zbog nestalnosti sadržine ostavlja ukus blage gorčine...

20 Jan 2014

Shamanic Princess (Mitsuru Hongo & Hiroyuki Nishimura, 1996-1998)


U periodu od juna 1996. do juna 1998. godine, šestodelna OVA Shamanic Princess objavljivana je na laserskim diskovima i VHS kasetama, da bi 2000. postala dostupna i na DVD tržištu. Po hronologiji zbivanja je pomalo neobična, budući da poslednje dve epizode, na kojima je animator Hiroyuki Nishimura debitovao kao reditelj, prate događaje koji su se odigrali pre onih iz prve četiri.

Shodno tome, pripovedanje počinje in medias res, dolaskom Tiare, agentice i članice kraljevske porodice Sveta Zaštitinika, na Zemlju, sa zadatkom da pronađe i povrati ukradeni Yordov Presto, drevni artefakt od esencijalne vrednosti. Sitacija postaje složenija kada od lopova, svog bivšeg ljubavnika Kagetsua, sazna pravi razlog za počinjeni zločin - iznenadni nestanak njegove sestre Sare...

Vođen maštovitim scenarijom Mami Watanabe, Hongo postepeno otkriva deo po deo intrigantne slagalice, isporučujući raskošnu akcionu fantaziju, blago začinjenu elementima romantične drame. Odmotavanje klupka misterije prepušta Nishimuri, koji prikvelom pruža detaljniji uvid u odnose između likova, kao i delimična rešenja zagonetki o poreklu magije, paralelnim dimenzijama i ulozi magova sa titulom Neutralizatora. Prividno opskurna, a zapravo vrlo pitka i u isti mah aritmična priča o prijateljstvu, varljivosti uma i odgovornosti koju moć nosi utemeljena je na oprečnim idejama monizma i dualizma. To što joj je filozofska dimenzija znatno manja od zabavne i što poneko pitanje ostaje bez odgovora skoro ništa ne oduzima od šarma animea, čija snaga leži u izvrsnoj vizalizaciji i atipičnoj, jasno definisanoj glavnoj heroini.


Na početku, Tiara odaje utisak vatrene, preke i zlovoljne osobe, spremne na bezuslovno izvršenje naređenja, bez obzira na potencijalne negativne posledice. Međutim, iza te hladne fasade (i dnevne maske studentkinje na razmeni) skriva se nežna, ljupka i razborita devojka, primorana da preispita sopstvena osećanja i iz drugog ugla sagleda lične motive. Tiarin partner (familijar) Japolo, simpatično, ironično i vispreno stvorenjce nalik feretki, njena staložena i introvertna "rivalka" Lena, požrtvovani Kagetsu i snovi putem kojih joj se obraća krhka Sarah podstiču je u ispoljavanju vrlina. Odlično odglumljenim glasovima angažovani seiyūi udahnjuju život svim protagonistima.

Iščašen dizajn likova, inspirisan stilom čuvene grupe Clamp i radom Nobuterua Yukija i Yutake Izubuchija za OVA-u Record of Lodoss War, potpisuje Atsuko Ishida, čiji fetiš su duga/vijugava kosa i ekstremno krupne oči, iskošene u tužnom pogledu. "Ogledala duše" ona neretko preinačuje u duboka ogledala za sagovornika (ili protivnika), dodeljujući im i mistična svojstva. Shōjo-liki crtež i treperave boje, utopljeni u duboke senke, besprekorno se uklapaju u mračno-prozračnu atmosferu, u čijem građenju učestvuje i smela kombinacija elegičnih neoklasičnih i orijentalnih etno melodija sa rapsodičnom elektronskom tutnjavom. Lepota animacije, natprosečne po direct-to-video standardima, dolazi do izražaja tokom kratkih, ali uzbudljivih okršaja i bizarno-ezoteričnih rituala, koji im prethode. Isto važi i za Tiarinu "Geil Eldo Zamath" tranformaciju, kao i za scenu preplitanja ekstravagantnog Festivala Vetra sa Kagetsuovom krađom Yordovog Prestola.

Ukoliko vam ne smeta slobodnije viđenje šamanizma i davanje prednosti forme nad sadržinom, postoji velika verovatnoća da nećete moći odoleti magičnoj zavodljivosti Šamanske princeze...

16 Jan 2014

You Shoumei Bijutsukan: Line (Yuu Nakai, 2006)

Eksperimentalna OVA You Shoumei Bijutsukan: Line (Galerija Joa Šomeija: Linija) donosi uravnoteženi spoj igrane arthouse monodrame i tzv. "ga-nimea", tj. "statičnog (ograničenog) animea". U skladu sa meditativnim scenama, tokom kojih posmatramo mladića (dobrovoljno?) zatočenog u skoro praznoj (a možda i bezizlaznoj?) prostoriji, Shoumeijeve minimalističke slike i ogoljeni zvučni pejzaži Minorua Yamade stvaraju specifičnu atmosferu potpunog, ali iluzornog spokoja.

Ispod glatke, pažljivo iznijansirane površine audio-vizuelne ravni, može se osetiti blago podrhtavanje intenzivnih emocija, čiji izvor lagano presušuje. Depresivna i parališuća belina koja okružuje neimenovanog i pasivnog junaka ogledalo je njegove nesposobnosti da se suoči sa unutrašnjim nemirom. Pored nekoliko štafelaja i pravougaonog rama, jedino društvo su mu istrajni mrav i senovite misli, čiji tok je isprekidan velikom nesigurnošću. Prikazujući ga kao nepopravljivog melanholika, tihi monolozi preobražavaju se u lament nad prirodom i jedino u tom trenutku kriptičnost svoje mesto prepušta neposrednosti.

Usporenim pokretima kamere Shin Sakaguchi miluje impresivna platna, omogućavajući gledaocu da bude obuzet njihovom "hladnom" lepotom. Po horizontali ona su jasno podeljena na dve monolitne, prividno bezizražajne površine koje čine da objekti i živa bića na granici izgledaju sićušno, nemoćno, očajno i usamljeno. A tek onda kada izbliza prepoznamo pticu, svetionik, drvo ili kuću, setimo se sopstvene ništavnosti u odnosu na beskrajnost kosmosa, oličenu u imaginarnoj liniji koja razdvaja nebo od zemlje. Jedva čujno zujanje, udaljeni cvrkut ptica, potmuli jecaji talasa i sablasni odjekujući dronovi, koji remete poredak tišine, osciliraju u ritmu pulsa večnog prostranstva...

13 Jan 2014

The Flight (Inbal Breda, 2014)


Raskošna petominutna fantazija The Flight nastala je kao diplomski rad mlade izraelske animatorke i konceptualne umetnice Inbal Brede na Akademiji Bezalel. Bez ijedne reči, maštovita i talentovana autorka donosi priču o dve istražiteljke, čije prijateljstvo je stavljeno na probu nakon neočekivanog otkrića u gradu koji pluta u vazduhu.

Iako o radoznalim junakinjama ne znamo skoro ništa, rediteljka uspeva da ih učini simpatičnim, vešto dočaravajući emocije njihovim grimasama i gestikulacijom. Snažnu izražajnost lica postiže jednostavnim, ali neodoljivim crtežom, koji pomalo podseća na visokostilizovani dizajn Tomma Moorea (The Secret of Kells). Nešto detaljniji je magični svet u kojem se odvija radnja, pa je među neobičnim objektima, delimično obraslim vegetacijom, prava milina izgubiti se. Njihova veličanstvena arhitektura, najverovatnije inspirisana Mœbiusuovim stripovima i Miyazakijevom Laputom, deluje kao zaostavština neke napredne (ili tuđinske) drevne civilizacije. Tople boje zidova, stubova, statua, kupola i ostalih elemenata u savršenoj su harmoniji sa plavetnilom neba i paperjastim kumulusima. Brižljivo komponovani kadrovi protkani su eteričnim melodijama Rotema Moava, koji se za stvaranje umirujuće atmosfere okreće kako klasičnim, tako i tradicionalnim instrumentima.

Očaravajuća audio-vizuelna mekoća i prefinjena 2D animacija krase i u Bredin rad sa treće godine, duhoviti i slatkasti "horor" The Stalking, koji je uprkos svojoj kratkoći, još jedan čvrst dokaz njene kreativnosti. Nadajmo se da će joj u skorijoj budućnosti biti omogućeno da se dokaže i na nekom dugometražnom projektu.

11 Jan 2014

Exaella (Andrew Oudot, 2011)

 
Četvorodelna OVA Exaella, objavljena i u formi dugometražnog filma, svojevrstan je omaž naučnofantastičnim animeima s kraja XX i početka XXI veka, a da se okarakterisati i kao nadahnuti esej o tvrdokornom sajberpanku. Debitantsko je ostvarenje nezavisnog ruskog animatora Andrewa Oudota, koji potpisuje scenario, režiju, komponuje muzički skor i osmišljava koncept postapokaliptičnog sveta, prepuštajući svom koproducentu Denisuu Isakawi kreiranje arhitektonskih i mehaničkih elemenata istog. Ovom ambicioznom duetu u prvom nastupu se pridružuje i grupica neiskusnih, ali izvrsnih glasovnih glumaca, na čelu sa Akari Yamamoto, čiji nežni vokal čujemo i u sjajnoj industrial-pop temi sa hiperstilizovane uvodne špice.

Opskurna priča odvodi nas u daleku budućnost, u kojoj su iscrpljeni svi prirodni resursi Zemlje, a milioni ljudi primorani da budu zamrznuti unutar gigantskih podzemnih kompleksa, kojima upravlja veštačka inteligencija. Neočekivana kiša meteora pogađa Xonasu, jedno od takvih postrojenja, oštećujući aparate za održavanje života. Vrhovni Operator Exaella budi se iz dubokog sna i saznaje da neotklonjiv kvar na sistemu već uzima danak...

Zbunjenost i dezorijentisanost glavne junakinje od samog početka prenosi se i na gledaoca. Ispredajući nelinearan narativ, autor nas ostavlja da natenane tumarano po mraku, okruženi nepristupačnim čeličnim konstrukcijama, koje opsedaju neprijateljski raspoložena mehanička stvorenja. Naš jedini vodič je enigmatična devojčica Piku (nesumnjivo inspirisana preslatkom Pino iz Muraseovog ingenioznog serijala Ergo Proxy), koja kao da zna više nego što želi da obelodani. Njena nevinost i naivnost su, čini se, iskrene, ali bi isto tako mogle da budu i dobro osmišljena maska. Svojom ljupkošću uvlači nas u neizvesnu igru, čija pravila nisu jasno definisana, a Exaellini šturi dijalozi sa "psiho-simulativnim" softverom pružaju nedovoljno informacija za rešavanje misterije. Delimična pomoć stiže u liku vojnika Kena, kapetana elitne jedinice Clouds, čija intervencija deluje kao minimalna doza adrenalina ubrizgana u tkivo Xonasuovog polumrtvog organizma.

Tešku atmosferu beznađa, koja podseća na Blame!, Serial Experiments: Lain i Texhnolyze, Oudot postiže klaustrofobičnim, surovim i hladnim okruženjem, koje na prividno monohromatskim slikama zrnaste teksture izgleda još zlokobnije. Iako u njemu nema mesta privrženosti, ona se nameće kroz Exaellu, Piku i Kena, koji predstavljaju otelovljenje svetlucavih ostataka čovečnosti. Preovlađujuće crnilo, kroz koje se teškom mukom probijaju prigušene boje, obavijeno je gustom mrežom turobnih dronova, paralelnih vizuelnoj ravni. Dizajn protagonista u duhu stila pojedinih japanskih crtača uzdiže se visoko iznad puke imitacije, dok je svedena eksperimentalna kompjuterska animacija odličan primer uspešno primenjene cel-shading tehnike.

Svaki minut ovog "ruskog animea" dokaz je neizmernog entuzijazma i ljubavi malobrojne ekipe koja iza njega stoji, ali i jasan pokazatelj da je uz skromna sredstva moguće stvoriti delo visoke umetničke vrednosti.

9 Jan 2014

Upstream Color (Shane Carruth, 2013)


Ljubiteljima naučne fantastike ime Shanea Carrutha ne bi trebalo da bude nepoznato. Ovaj multitalentovani programer i samouki filmotvorac autor je kompleksne niskobudžetne slagalice o putovanju kroz vreme Primer (2004), koja je za kratko vreme stekla kultni status. Skoro čitavu deceniju kasnije, na scenu se vraća još smeliji i zreliji, sa romantično-metafizičkom poemom Upstream Color, kojom još jednom uspeva da zbuni (i podeli) publiku i kritiku.

Slojevita priča koja, između ostalog, istražuje sopstvo kroz krizu identiteta, ukazujući na otuđenost čoveka od prirode, samog sebe i drugih ljudi, u isti mah je prizemna i uzvišena, duboko lična i univerzalna, a ključ za njeno dešifrovanje izlomljen počiva na različitim nivoima podsvesti. Može se čitati i kao kritika savremenog društva, koje ubrzanom napretku podređuje humanost i duhovnost (u širem, ne-religioznom smislu), srljajući tako u propast. Poput lucidnog sna koji se odvija u realnom vremenu, otvara mnoštvo pitanja o slobodnoj volji i postojanju/uticaju viših sila, ali njen tvorac uporno odbija da pruži jasne odgovore. Podsećajući nas da i u životu nije sve dostupno na dohvat ruke, od gledaoca zahteva strpljenje, potpunu koncentraciju, odsustvo predrasuda i minimalni intelektualni napor u otkrivanju pametno maskiranih indicija. Ono što nazivamo "dušom" pokušava da objasni putem biohemijskih procesa, poistovećujući mikro sa makrokosmosom i usredsređujući se na simbiozu dvoje dezorijentisanih individua, povezanih zajedničkom traumom u nezaustavljivom ciklusu, čiji su krucijalni segmenti larva, svinja i plava orhideja.


Uverljiv ispred (u tumačenju jedne od glavnih uloga) i briljantan iza kamere (u rediteljskoj stolici i za perom, kao montažer, kompozitor i direktor fotografije), a beskompromisan u realizaciji preciznog nacrta, Carruth ostavlja dovoljno prostora za dokazivanje ostalim članovima ekipe, posebno svojoj partnerki, simpatičnoj Amy Seimetz, koja uspešno dočarava lik krhke i ćudljive Kris. Zahvaljujući oboma, odnos psihički slomljenih protagonista obojen je iskrenošću koja kao da se fizički manifestuje u svemu što ih okružuje, dok im se izbledela sećanja mešaju i prepliću sa citatima iz eksperimentalnog romana Walden pesnika, filozofa i transcendentaliste Henryja Davida Thoreaua.

U poređenju sa Carruthovim prvencem, Upstream Color donosi čistiji doživljaj, na tragu (oštrije i hladnije verzije) impresionističkih drama Terrencea Malicka. Prefinjenost ovog kontemplativnog, magičnog, naizgled ezoteričnog i vizuelno nadahnutog dela ogleda se pre svega u redukovanju dijaloga u korist hipnotišućih slika, brižljivo ušuškanih u melanholične melodije, jedva čujne šapate ili umirujuću, ali opominjuću tišinu. Fragmentirano-apstraktna narativna struktura odaje utisak spontanosti, kao da je izgrađena instinktivno, na varljivim emocijama, iako je zapravo utemeljena na zdravoj logici i višeznačnim metaforama. Mogla bi se, baš kao i sam film, uporediti sa misaonim lavirintom iz kojeg ne želite da izađete, jer se prilikom lutanja tesnim prolazima, u ritmu sopstvenog bila, osećate sigurnim...


6 Jan 2014

Pharmakon (Ioakim Mylonas, 2006)


U paganskoj religiji Starih Grka, farmakon je bio sveštenik/vrač koji je uz pomoć opojnih sredstava izvodio ritual žrtvovanja ili izgnanstva, nazivan farmakos (φαρμακός). Kasnije, ovaj termin je dobio nova značenja (sakrament, lek, talisman, otrov, parfem), a iz istog je izvedena i složenica farmakologija. Eksperimentalna drama Pharmakon adaptacija je kratke priče Mouchla Chrystalle Koulermou, a donosi nezaboravan košmar o usamljenosti i samonametnutoj izolaciji.

Ustajalost života neimenovane činovnice (u tumačenju Stelle Fyrogeni), Iokaim Mylonas prikazuje kroz njenu uzaludnu borbu sa neumoljivim širenjem plesni, koketirajući pri tom sa hororičnom fantazijom i prevashodno se oslanjajući na govor snažnih turobnih slika. Ogroman deo zasluga za uspešno vizuelizovanje ideja ovog mladog kipranskog reditelja pripada direktoru fotografije Stefanosu Efthimiadisu, kao i Giorgosu Papadopoulosu, koji izvrsnim neoekspresionističkim dizajnom setova odaje počast hiperstilizovanoj scenografiji Hermanna Warma za čuveni Kabinet doktora Kaligarija (Das Cabinet des Dr. Caligari). Zelena boja, koja obično asocira na mir, zdravlje, svežinu i opuštenost, najdominantnija je u klaustrofobičnim enterijerima stana i radnog mesta glavne junakinje, a uz duboke i preteće senke iskorišćena je za postizanje teške i toksične, kafkijanski opresivne atmosfere.

Ukoliko ova trinaestominutna minijatura i više osvojenih nagrada nisu dovoljni da vas uvere u raskoš Mylonasovog talenta i umetničke režije, obavezno odgledajte i njegovu monohromatsku neo-noir misteriju Oedipus (2010), takođe dostupnu (nažalost, bez titlova) na zvaničnom vimeo kanalu nezavisne produkcijske kuće Klein Mein.

3 Jan 2014

Youseiki Suikoden: Masei Kourin (Hiroshi Negishi, 1993)

U bliskoj budućnosti, snažni zemljotres pogađa Tokio, ostavljajući ga u ruševinama. (Nažalost, istorija pokazuje da takav scenario nije nemoguć.) Delovima metropole koji su pretrpeli najveća razaranja haraju ozloglašene bande, kojima upravlja kriminalni sindikat Koryukai. (Uobičajena pojava u postapokaliptičnim animeima.) U potrazi za mlađom sestrom, harizmatični Takateru stiže u kafić, gde je ona donedavno radila, i tamo saznaje da je kidnapovana. (Nije teško pogoditi glavnog i odgovornog urednika otmice.) Kao svaki dobar, zaštitnički nastrojen brat, mladić odlučno kreće u rizičnu misiju spasavanja, uprkos dobronamernim upozorenjima. A pre početka "velikog spremanja" pridružuje mu se grupa dobrih momaka (i jedna cura), kojima je dozlogrdio teror baraba.


Iako zasnovana na serijalu palp romana Hitoshija Yoshioke, akciona treš OVA Youseiki Suikoden: Masei Kourin (Suikoden: Vek demona) deluje kao adaptacija skrolujuće beat 'em up igre sa elementima pucačine iz trećeg lica. I prosto je neverovatno da autorski tim nije iskoristio popularnost ovih žanrova i prodao prava Capcomu, Konamiju ili nekoj trećoj kompaniji, čiji se naziv pojavljivao na ekranima arkadnih mašina tokom devedesetih. Sigurno bi još zabavnije od gledanja bilo, sa džojstikom u jednoj šaci i tasterima pod prstima druge, preuzeti ulogu Taketarua i njegovog partnera, transvestita, pijanistu i majstora borilačkih veština Miyukija, i sprečiti brojne i raznolike siledžije u sprovođenju paklenog plana. (Isti, naravno, podrazumeva osvajanje Japana, a potom i celog sveta.)

Usput bi trebalo otključati i ostale članove bizarne družine, bivšeg komandosa Hamuru i njegovog prijatelja, šefa policije Takayukija, kao i katoličkog sveštenika Owena i časnu sestru Saeko, iza čijih se odora skriva nasiljem ukaljana prošlost. Budistički monah, koji predviđa njihovo okupljanje, znajući da predstavljaju reinkarnacije legendarnih ratnika, davao bi korisne savete, a kao bossovi bi se, između ostalih, pojavili ostareli mačevalac-psihopata, dvojica modernih samuraja, korumpirani advokat-kukavica, koji bi se služio prljavim trikovima, i debeljuškasti biznismen, mozak cele operacije, koji je sklopio ugovor sa demonom! Dama u nevolji (i oskudnoj pocepanoj odeći), vezana lancima i stavljena u kavez, bila bi spasena, a naši bi se iscrpljeni junaci laganim korakom uputili prema zalazećem (ili izlazećem) suncu.


Kao što se iz priloženog da zaključiti, predvidljiva i derivativna priča, sabijena u četrdeset i pet minuta, i jedva dvodimenzionalni likovi, čija imena će vam brzo izvetreti iz glave, definitivno nisu jača strana ovog zamešateljstva, uz koje bi, sa ogromnim C, mogli da stoje anglosaksonski epiteti "cheesy" ili "corny". Uprkos tome, Suikoden je dinamičan (i, treba li reći, nepretenciozan) anime koji zrači specifičnom energijom, pružajući visokokoncentrovano grešno zadovoljstvo, ali i izvrstan old-school crtež i atraktivne scene borbe, bilo da se radi o pesničenju ili rasipanju metaka. Iz tog razloga, kada istekne poslednji minut, bude vam čak i pomalo žao što presoljena papazjanija nije trajala duže. Ono što protagonistima i antagonistima nedostaje u karakterizaciji, delimično je nadomešteno njihovim osobenim izgledom (naročito izražajnim licima) i odličnom glasovnom glumom. Solidna animacija konstantnog kvaliteta ispraćena je finim džeziranim rok melodijama, tipičnim za period nastanka OVA-e, dok je "kiselim" koloritom postignuta odgovarajuća atmosfera...