29 Nov 2013

Μικρές Αφροδίτες (Νίκος Κούνδουρος, 1963)

Zasnovana na Teokritovim pesmama i Longusovom pastoralnom romanu Dafnis i Kloe (Δάφνις καὶ Χλόη / Dafnis kai Hloi), nagrađivana lirska drama Mlade Afrodite (Μικρές Αφροδίτες / Mikres Afrodites) vraća nas u treći vek pre nove ere i odvodi na neimenovano grčko ostrvo. U potrazi za pašnjacima, grupa iznurenih i žednih pastira stiže nadomak ribarskog sela i tamo zatiče nekoliko žena, koje izbegavaju kontakt sa strancima, verovatno strahujući od narušavanja idiličnog života. Samouverenija od ostalih jeste maloletna Kloe (Kleopatra Rota), koja privlači pažnju plavokosog Skimnosa (Vangelis Joanidis), započinjući ne baš sasvim bezazlenu igru zavođenja, tokom koje se rađa novo rivalstvo, kada na scenu stupi nemi adolescent (Vasilis Kajlas).

Seksualno sazrevanje neiskusnih protagonista predstavljeno je kao u (zamagljenom) ogledalu kroz odnos dvoje odraslih, atraktivne Arte (Eleni Prokopiou) i agresivnog Cakalosa (Takis Emanuel), pa se tako rasplamsavanje strasti sa jedne podudara sa postepenim nestajanjem nevinosti sa druge strane. Oslobađanje libidalne energije potresa temelje dečijeg naivnog, bezbrižnog i jednostavnog sveta, koji u tragičnom epilogu biva razbijen na sitne komade. Bezvremenu i univerzalnu priču o ljubavi, odrastanju i preživljavanju, Nikos Kunduros ispreda kratkim i retkim dijalozima, opojnim etno-melodijama i očaravajućim monohromatskim slikama, kojima prepušta glavnu reč, služeći se jasno uređenim sistemom simbola i dodeljujući likovima arhetipske uloge. Direktor fotografije Đovani Variano često se usredsređuje na velelepnost prirodnog okruženja, čija se autentičnost prenosi i na kostimirane glumce, a erotičan ples vode i kamena ispraćen je egzotično-melanholičnim skorom Janisa Markopulosa.

Ovaj turoban i provokativan, ali ni u jednom trenutku vulgaran prikaz romantičnog mita, koji bi i danas, čitavih pedeset godina od nastanka, mogao da izazove negodovanje lažnih moralista, odražava smelost i beskompromisnost autorskog tima. Neosporna umetnička vrednost filma dovoljan je dokaz da se rizik koji su reditelj i scenaristi, Kostas Sfikas i Vasilis Vasilikos, preuzeli u potpunosti isplatio.

26 Nov 2013

Ukratko o kratkometražnim animacijama Irine Evteeve

  Лошадь, скрипка... и немножко нервно / Эликсир
Клоун / Петербург

Ruska animatorka Irina Evteeva, rođena 1956. u Sankt Peterburgu (tadašnjem Lenjigradu), diplomirala je 1980. na odseku za fotografiju Instituta za kulturu. Nakon postdiplomskih studija na Akademiji primenjenih umetnosti, doktorirala je 1991. na temu "Proces formiranja žanra u nacionalnoj animaciji 60-ih, 70-ih i 80-ih: Od parabole do polifonih struktura". Više od dve decenije, radi kao rediteljka u studiju Lenfilm, baveći se paralelno istraživačkim i pedagoškim radom.

Njena više puta (i s dobrim razlogom) nagrađivana ostvarenja prkose trendovima u filmotvorstvu, budući da su nastala jedinstvenom kombinovanom tehnikom koja podrazumeva ručno oslikavanje frejmova igranih snimaka na staklu, preklapanje kadrova i step-printing. Mogla bi se opisati kao raskošne i onirične rapsodije boja i tekstura, u pratnji neprekidne igre treperave svetlosti i mističnih senki. Iako su joj potrebni meseci, pa čak i godine za njihovu izradu, Evteeva uporno odbija primenu računara, postižući izgled pokretnih uljanih platana, na kojima je moguće uočiti gotovo svaki potez četkicom.

Демон / Тезей

Najneobičnija minijatura u nevelikom, ali impresivnom opusu ove umetnice svakako je Лошадь, скрипка... и немножко нервно (Konj, violina... i pomalo nervozan, 1991), koja otvara portal ka dimenziji futurističke poezije Vladimira Majakovskog, a pesnika postavlja u okvir izvan vremena i prostora, produžujući mu život. Vozovi, tramvaji, pioniri, gimnastičarke, beli medved i čovek sa glavom konja samo su neki od elemenata ovog iščašenog kolaža, u kojem se prošlost preobražava u budućnost, dok se dokumentarna forma sudara i prožima sa animiranom. Desetominutni Клоун (Klovn, 2002) još jedan je atipičan predstavnik autorkine filmografije - alegoričan performans o tugi, usamljenosti, ljubavi i smrti, sa pantomimičarem Vjačeslavom Polunjinom u ulozi melanholičnog klovna.

Filozofičnom mračnom bajkom Эликсир (Еликсир, 1995), zasnovanom na motivima romana Die Elixiere des Teufels (Đavolji eliksir) nemačkog pisca Ernsta Teodora Amadeusa Hofmana, Evteeva započinje niz neoromantičarskih fantazija, nastavljajući ga srednjemetražnim lirskim esejem Петербург (Peterburg, 2003), trilogijom Вечные вариации (Večne varijacije, 2004-2006) i omnibusom Маленькие трагедии (Male tragedije, 2009). Uz navođenje odlomaka iz tekstova Puškina, Bloka i Belog i uz pomoć inserata iz klasika ruske kinematografije, kao što su Ajzenštajnov prvenac Стачка (Štrajk, 1925), Пётр Первый (Petar Prvi, 1937) i Пиковая Дама (Pikova dama, 1960), ona komponuje zanosnu odu rodnom gradu, stvarajući "vrtlog vizija", u koji zajedno sa glavnim junakom uvlači i gledaoca.

Za Večne varijacije inspiraciju pronalazi u tragičnoj ljubavi, odnosno Ljermontovljevoj epskoj poemi (Демон, 2004), stihovima Marine Cvetaeve (Тезей, 2006) i Geteovoj čuvenoj drami (Фауст, 2006), iznova demonstrirajući snagu svog stila i potvrđujući da (opčinjavajuće) slike govore više od hiljadu reči. Delu Aleksandra Puškina vraća se u Malim tragedijama, adaptirajući tri kratka pozorišna komada, Скупой рыцарь (Vitez tvrdica), Каменный гость (Kameni gost) i Моцарт и Сальери (Mocart i Salijeri), koji se bave univerzalnim temama, ljudskim krhkim životom, psihom i emocijama. Zanimljivo je to da su najupečatljivije scene u svakom od segmenata ove antologije one koje prikazuju neku gozbu - prethodnicu trijumfa smrti...

Фауст / Скупой рыцарь
Каменный гость / Моцарт и Сальери

19 Nov 2013

Punctum (Laura Clarke, 2010)

"Sting, cut, little hole, milky skin, cold light eyes and yellow teeth. Hair hovering just at that point where the water meets the air, algae-like. Punctum: a tiny opening at the inner corners of the upper and lower lids.

I present to you the marketing of an aggression, though I dare not speak its name. A promise of unopposed carnal knowledge: the images exploring our gaze inviting touch or perhaps taste. The ephemeral and the permanent, being and becoming, life and death, animal and human poised on the threshold rich with longing, where hybrids of mythologies and folklore are awakened."
(Laura Clarke / Royal College of Art)


Groteskni kratkometražni film mlade londonske umetnice Laure Clarke najpribližnije i najkraće bi se mogao opisati kao lepljivi košmar uplašene device koja je u detinjstvu (pre)više puta pročitala Alisu u zemlji čuda, budući da deluje kao pronicljiva dekonstrukcija Carrollovog čuvenog romana. Snimljen na osmomilimetarskoj traci, zbog čega brižljivo komponovani kadrovi poseduju zrnasti kvalitet eksperimentalnih radova 60-ih i 70-ih, alegorični je prikaz konflikta između nevinosti i iskustva; frojdovska fantazija linčovske atmosfere.
 
Ulogu belog zeca, koji u ovom slučaju nikuda ne žuri, preuzima poluobnaženi muškarac sa jezivom maskom i slavinom vezanom oko struka, zatvoren u napuštenom skladištu (ili garaži?), odakle doziva znatiželjnu "devojčicu" (zarumenjena Hannah Page) u jarkocrvenoj haljini. U početku, ona je samo voajer, da bi u nastavku podlegla uticaju nevaljalog "mešanca" i predala se sladostrašću. Osim razigranosti dvoje aktera, uspešnoj realizaciji autorkinih ideja značajno doprinose i njen suprug Matthew Oaten, na mestu direktora fotografije, i muzičar Greg Scrase, koji nezaboravne slike obavija gustim pletivom sumornih dronova, prekinutih uznemirujućom "aritmičnom" recitacijom u ključnoj (i verovatno najbizarnijoj) sekvenci.

15 Nov 2013

Õhus (Martinus Daane Klemet, 2009)

"Telekomunikacija između vuka i čoveka dovodi do situacije u kojoj se zakon gravitacije menja u nepoznatom pravcu." - kaže se u zvaničnom opisu Klemetovog višestruko nagrađivanog filmića Õhus (U etru), koji se da posmatrati kao duhovita postmodernistička parabola o pogubnom uticaju medija na ljudsko društvo. Okrutni eksperiment koji ludi naučnik sprovodi u zoološkom vrtu, indirektno utičući na tranformaciju mesojeda u preživara, predstavlja tek prvu etapu u procesu masovne manipulacije. Saosećajnom čuvaru koji životinju pušta na slobodu dodeljena je uloga glavnog junaka, dovoljno smelog da se pobuni protiv poremećenog sistema, iako tom drskošću biva uvučen u nepriliku.

Zamagljujući granicu koja stvarnost odvaja od fantazije, a apsurdno od razložnog, i služeći se isključivo jasnim jezikom slika, reditelj u osam minuta stvara autentični antiutopijski svet, nalik onom u kojem živimo, i postiže harmoničan odnos između stila i sadržine. Vizuelni dizajn umetničke direktorke Gerde Märtens počiva na naglašenom kontrastu između crnog, u konturama kao simbolima površnosti, i belog, kao oličenja praznine - neispisane table spremne da bude posuta magičnim prahom kobnih informacija. A njihov uticaj širi se i na čovekovo okruženje, tako da ni pacijent, koji u bolničkoj sobi prati vremensku prognozu, nije pošteđen epidemije prouzrokovane medijskim virusom. Žrtve su i deca, okupljena na rođendanskoj proslavi, i zatvorenici u kaznenoj ustanovi, iz koje je bi bilo moguće pobeći (kao što je pokazano u domišljatoj parodiji na kultnu igru Prince of Persia), da nije ekrana na svakom koraku. Zver (sa početka priče) poprima ljudske osobine i preuzima kontrolu nad zarazom, sve dok se ponovo ne sretne sa svojim dobročiniteljem. U idiličnom epilogu, vukovi su siti, a sve ovce na broju... a možda je i to još jedna laž u nizu?

14 Nov 2013

3 x (atmosferični) evropski film (Mág / Tannöd / O Barão)

Mág (František Vláčil, 1987)

Melanholična labudova pesma Františeka Vláčila posvećena je prerano preminulom Karelu Hyneku Máchi (1810-1836), istaknutom češkom romantičaru koji je slavu stekao tek nakon smrti. Nekoliko hronološki rasutih epizoda iz naglo prekinute mladosti povezano je pesnikovim zlosutnim halucinacijama i sumornim odlomcima iz epske poeme Máj (u prvobitnoj transkripciji Mág), koje recituje veteran Rudolf Hrusinsky (Kopfrkingl iz Herzove crnohumorne drame Spalovač mrtvol).


Idiosinkratični biopic jesenje atmosfere prevashodno se usredsređuje na turbulentnu, ljubomorom obeleženu vezu sa Eleonorom (Lori) Šomkovom i animozitet sa Josefom Kajetánom Tylom, dramskim piscem koji je među prvima kritikovao Máchin stil kao zbunjujuć i haotičan. Iako neretko deluje kao da je nastala u televizijskoj produkciji (zbog čega neodoljivo podseća na Kadijevićeva ostvarenja iz 80-ih), pruža lirski portret neshvaćenog umetnika, oslikan sigurnim potezima, naročito u onim scenama koje ga prikazuju kao usamljenika zaljubljenog u prirodu. Glavna uloga poverena je Jiríju Schwarzu, koji pokazuje duboko razumevanje za kompleksnu i kontradiktornu Máchinu ličnost.

Tannöd (Bettina Oberli, 2009)

Zasnovan na istoimenom debi romanu nemačke književnice Andree Marije Schenkel, ovaj atipični triler sa elementima horora vraća nas u pedesete godine prošlog veka i odvodi na izolovanu bavarsku farmu Tannöd, gde se odigralo višestruko ubistvo. Dve godine nakon zločina, počinilac još uvek nije otkriven, a neprijatna sećanja na blisku prošlost bude se zahvaljujući poseti strankinje. Zbog sahrane svoje otuđene majke, u zaseok stiže medicinska sestra Kathrin (simpatična Julia Jentsch), i nevoljno biva upletena u gustu mrežu tajni i laži, postepeno otkrivajući da i sama ima veze sa nerazjašnjenim slučajem.


Kroz dva paralelna narativna toka, rediteljka Bettina Oberli i njena koscenaristkinja Petra Lüschow ispredaju priču o velikom zlu skrivenom u maloj pobožnoj zajednici, koju iznutra izjedaju licemerje, anksioznost i netrpeljivost. Sveprisutan osećaj paranoje pojačan je klaustrofobičnim okruženjem - gustom šumom kao iz bajki braće Grimm, koja uz prigušeno osvetljenje doprinosi stvaranju jezive atmosfere i postaje ravnopravna sa autentičnim, bravurozno odglumljenim likovima. Prelepom fotografijom Stéphanea Kuthyja dominiraju hladne boje, komplementarne mračnim temama koje film obrađuje.

O Barão (Edgar Pêra, 2011)

Sudeći prema rečima poznavaoca Pêrinog opusa, bizaran i kriptičan arthouse horor O Barão (Baron) predstavlja krunu rediteljeve skoro tri decenije duge karijere. Inspirisan Kafkinim romanom Zámok, nemim ekspresionističkim filmovima (posebno Murnauovim remek-delom Nosferatu) i avangardnim/nadrealističkim eksperimentima Davida Lyncha i Guya Maddina, uvlači nas u nestalni i hipnotišući košmar smetenog školskog inspektora u izvrsnom tumačenju Marcosa Barbose. Uprkos odbojnosti prema putovanjima, naš glavni junak dolazi poslom u zabačeno selo, pod nadležnošću enigmatičnog Barona (briljantni Nuno Melo), u čijem oronulom Zamku je primoran da odsedne.


Ono što sledi po ulasku u (bezizlazno?) kameno utvrđenje prkosi svakom pokušaju racionalizacije, s obzirom na to da reditelj odbacuje konvencionalnu pripovedačku strukturu i, vodeći se logikom snova, zasipa gledaoca vizuelno nadahnutim non-sequitur sekvencama. Osim što vešto koristi metafore kako bi opisao tragediju pojedinaca i posrnuće ljudskog društva, kojim upravljaju zulumćari iz dubokih senki, Edgar Pêra je i beskrajno duhovit, te sporadično demonstrira iščašeni smisao za humor (odličan primer je scena sa Orkestrom). Neprestanim preklapanjem visokokontrastnih crno-belih slika i uznemirujućim zvučnim pejzažima postiže upečatljivu gotsku atmosferu, koja vas tokom gledanja u potpunosti obuzima. Nezaboravan je i široki zlokobni osmeh Nuna Mela, koji poseduje harizmu dvojice filmskih vampira, Klausa Kinskog (Nosferatu, 1979) i Garyja Oldmana (Dracula, 1992), ali i "Misterioznog Čoveka" Roberta Blakea (Lost Highway, 1997).

6 Nov 2013

Le Rossignol (Christian Chaudet, 2005)


Snimljen za nemačko-francusku televiziju Arte, nadrealni mjuzikl Le Rossignol (Slavuj) jedinstvena je ekranizacija tročinske opere, čiji libreto je zasnovan na istoimenoj Andersenovoj bajci. Tvrdnju Igora Stravinskog "da muziku nije dovoljno čuti, već da je morate i videti", Christian Chaudet navodi kao svojevrsni epigraf, upuštajući se u smeli eksperiment. Krajnji rezultat je neobičan, u isti mah hiperstilizovan, artističano-vulgaran i kontradiktoran amalgam teatralne igrane forme i plastične kompjuterske animacije.

U nepunih pedeset minuta upakovana je kapriciozna, maštovita i vizuelno nadahnuta fantazija, začinjena brojnim anahronizmima, koji doprinose stvaranju komičnog efekta, a da pri tom nimalo ne narušavaju lepotu samog filma, niti oduzimaju od vrednosti originalnog dela. (Otuda i ne treba da čudi posveta Jacquesu Demyju.) Priča o kineskom caru koji ozdravljuje zahvaljujući dirljivoj pesmi slavuja oslikana je kao lucidni san dečaka, koji tokom noći slučajno zaluta u misterioznu grnčarsku radionicu. Jedna od neuglednih glinenih posuda iznenada oživljava i, rotirajući se, preobražava u elegantan porcelanski ćup, na čijoj glazuri posmatramo prvu scenu - ribara (Vsevolod Grivnov, tenor) koji plovi sampanom, pevajući o isceliteljskoj moći slavujevog glasa. Ubrzo potom pojavljuje se i eterična Natalie Dessay, kojoj je poverena naslovna uloga i koja opčinjavajućim koloratura sopranom ispunjava noćni pejzaž - poljanu prekrivenu velom magle i violinskim gudalima u svojstvu stabljika rogoza. Svet bizarne flore upotpunjuju plave lepeze i suncobrani, koji se otvaraju u skladu sa melodijom, a po ulasku na dvor, ovo ostvarenje još više dobija na začudnosti.

Lik kuvarice (Marie McLaughlin, sopran) srećemo u prostoriji nalik informatičkom centru, sa nedoglednim redovima računara i lebdećim parovima crnih šaka koje kucaju po tastaturi, da bi kasnije vešto rukovale reflektorima i satelitskim antenama (!). Visoki službenici predstavljeni su poput duhova, zarobljenih u lampionima i paravanu, dok su od "fantomskih" instrumenata, dekorativnih tanjira, urni i vaza, kao osnovnih elemenata, sazdane živopisne slike. Rediteljev iščašeni smisao za humor dolazi do izražaja u drugom činu, na spektakularnom, dekadentnom i u neonskoj svetlosti okupanom prijemu, tokom kojeg izaslanici iz Japana donose mehaničkog slavuja - kočopernog zabavljača u ljubičastom smokingu! Poslednjom trećinom, u kojoj vladar biva pogođen teškom bolešću, dominiraju prljave nijanse maslinastozelene boje, a smrt otelovljuje Violeta Urmana mračnim mecosopranom (neka njen kostim i prateća sredstva za uzimanje duša ostanu tajna). Dopunski zvučni efekti ne odvlače pažnju gledaoca (i slušaoca), budući da su precizno sinhronizovani sa izvrsnim muzičkim skorom, u briljantnom izvođenju orkestra Pariske nacionalne opere, pod sigurnom dirigentskom palicom Jamesa Conlona.

Na kraju nam jedino ostaje da nagađamo kako bi Stravinski reagovao na sve ove Chaudetove nestašluke...

4 Nov 2013

Lore (Cate Shortland, 2012)


Nastala u australijsko-nemačkoj koprodukciji, a zasnovana na romanu The Dark Room (Mračna komora) britanske književnice Rachel Seiffert, posleratna drama/roudmuvi Lore pruža uvid u živote "Hitlerove dece" nakon pada Trećeg rajha. Naslovna junakinja, petnaestogodišnja Hannelore (u izvrsnom tumačenju Saskije Rosendahl), zajedno sa mlađom sestrom i trojicom braće, odlazi na prinudno putešestvije po razorenoj zemlji, ne bi li, prema majčinim uputstvima, stigla do bakine kuće nadomak Hamburga. Kada im se pridruži enigmatični Thomas (odlični Kai Malina), mladi Jevrejin iz koncentracionog logora Buhenvald, rastrzana je između potrebe za zaštitnikom i još uvek tinjajućeg antisemitizma. Vaspitavana u nacističkom duhu, moraće da se suoči sa gorkom istinom - da su je tokom čitavog detinjstva hranili lažima.

Emotivnu i pronicljivu priču o preranom odrastanju i seksualnom sazrevanju, prihvatanju haotične stvarnosti i preuzimanju preteškog tereta odgovornosti, rediteljka Cate Shortland (kojoj je ovo tek drugi celovečernji film) znalački oblikuje kao sumornu, uznemirujuću i fragmentiranu antibajku, iz koje su odstranjeni svi natprirodni elementi. Po ugledu na Terrencea Malicka, prevashodno se oslanja na glasan šapat zrnastih impresionističkih slika, neretko naglašavajući kontrast između ljudskih zlodela i opojne lepote prirodnog okruženja. Bilo da pokazuje maglom obavijenu Crnu šumu, hladnu i nepreglednu kaljugu, privremena skloništa za preživele ili ruševine sa leševima po kojima mile mravi, ona demonstrira istančan osećaj za detalj, fetišizujući krupan plan. Izranjavanom kožom svojih (nedužnih) junaka ukazuje na njihov očaj i duboke psihološke ožiljke, a u slučaju zbunjene i dezorijentisane Lore i na potisnuti gnev, koji devojka konačno ispoljava u briljantnoj, simbolima protkanoj završnici. Ulogu direktora fotografije poverava Adamu Arkapawu, koji je u radu sa ručnom kamerom sigurniji od, recimo, Bena Richardsona, jednog od krivaca za epileptični Beasts of the Southern Wild, te gledaoca vraća u prošlost i stavlja u položaj neposrednog učesnika nemilih događaja. U izgradnji kakofonične tragedije, Shortlandova se podjednako dobro služi i evokativnim muzičkim skorom Maxa Richtera i upečatljivim zvučnim dizajnom - onih nekoliko pucnjeva dugo odzvanja u ušima...

2 Nov 2013

San br. 10

Posle više od godinu dana zaboravljivih snova, evo jednog koji nije izvetreo odmah po buđenju...
-------------------------------------------------------------------------------------------
U društvu školskog druga, koga odavno nisam video, belim kombijem sam stigao do nepregledne livade. Kada smo izašli iz vozila, primetio sam da nosi bledoplavu haljinu sa srebrnim šarama. Čvrsto je gazio po zelenoj travi, a ja sam lebdeo iznad, bojeći se krpelja koji su se u njoj možda skrivali. Ubrzo smo se približili osunčanom zaseoku i zašli u prašnjavu ulicu, gde je grupica dečaka, ne starijih od deset godina, igrala fudbal. On im se nakratko pridružio, a ja sam, osmehujući se, posmatrao njihovu igru. Trenutak kasnije obreli smo se pored krupne krave u tesnoj štali, na imanju seljaka koga je trebalo da intervjuišemo. Ispričao nam je da su joj se, dok je bila steona, u nekoliko navrata nadule noge i vimena, a dlake nakostrešile, čineći je paperjastom, i da umalo nije uginula, donoseći na svet svoje mladunče. Spomenuo je i dvojicu mladih veterinara, koja su je spasila pomoću kišobrana. Po povratku kući, čim sam zatvorio ulazna vrata, počela je mećava, a u sobi su me sačekale majka i baba sa nalazima Zavoda za transfuziju krvi...