30 Oct 2012

Love Like Aliens (Rashad Haughton, 2012)


Šestominutna animacija Love Like Aliens, koja je na Festivalu azijskog filma u Dalasu osvojila specijalnu nagradu žirija, inspirisana je čuvenim pin-up ilustracijama ginoida Hajimea Soroyame. Nastala je u produkciji Studija 4°C i CGI grupe Shirogumi u cilju promocije singla sa kolaborativnog projekta Rad-6 američkog R&B muzičara Rashada Haughtona, koji ovde po drugi put preuzima rediteljsku palicu, dok umetničku režiju potpisuje Tanaka Tatsuyuki, autor segmenta Tojin Kit iz (sjajnog!) omnibusa Genius Party Beyond.

Romantična cyberpunk priča odvija se u dalekoj budućnosti, kada je robotska evolucija uzela svoj danak, u potpunosti zamaglivši granicu koja razdvaja ljude od sintetičkih organizama. A kako zvanični sinopsis kaže, usredsređuje se na androida Atteriona, borbenog pilota kojeg su zarobili vanzemaljci zvani Kvadropodi (Quadropods). Tokom izvlačenja izvora energije Sentia iz njegove memorije, on se budi i otkriva tajnu moć srca. Sećanje na anđeloliku Sparru počinje da živi...

Prilikom izrade ove ne preterano originalne, ali simpatične CGI fantazije, Haughton je odlučio da izbegne uobičajeni motion capture postupak, pa je prvobitno snimio veliki broj igranih sekvenci sa Stevenom Cabralom (Atterion) i Emi Matsuhimom (Sparra), a potom ih prosledio animatorima sa smernicom "da najemotivnije scene i suptilne ljudske pokrete uhvate odokativnom metodom". Marljivost i predanost autorskog tima ogledaju se u svakom frejmu, pa je suvišno reći da je LLA melem za oči, očaravajuć od prve do poslednje sekunde, i da je na izvestan način dirljiv, kada se (pre)tesan vremenski okvir uzme u obzir. Međutim, baš kao i u slučaju Oshiijevog Je t'aime, bledunjavi soundtrek deluje kao nedovoljno stabilna potpora vrhunskog dizajna. Iz tog razloga, ostaje samo da se nadamo da će Haughton angažovati talentovanijeg kompozitora od sebe, ukoliko ideja o konverziji u celovečernji format bude ostvarena...


27 Oct 2012

A kékszakállú herceg vára (Miklós Szinetár, 1981)


A kékszakállú herceg vára (Zamak plavobradog vojvode)
televizijska je adaptacija istoimene (i jedine) opere čuvenog mađarskog kompozitora Béle Bartóka, čiji je prijatelj, pesnik Béla Balázs, napisao libreto, inspirisan francuskom bajkom La Barbe bleue, folklornim baladama rodne zemlje i pesništvom simbolizma. Iskoristivši osnovne elemente iz originalnog dela, Balázs je stvorio intrigantnu parabolu o poverenju i komunikaciji; alegoričnu fantaziju sa psihološkim podtekstom.

Sylvia Sass (sopran) tumači naivnu, tvrdoglavu i, povrh svega, previše radoznalu Judit, koju Plavobradi (Kolos Kováts, bas) dovodi pred svoj zamak, obavijen velom tame. Na samom ulazu pita je da li sigurno želi da ostane i pruža joj poslednju priliku da se vrati ocu, na imanje obasuto svetlošću. Uprkos glasinama, ona odlučuje da se, iz ljubavi prema mužu ili zbog njegovog bogatstva, odrekne nekadašnjeg načina života i da iza sebe ostavi porodicu i verenika. Tokom obilaska predvorja, nesrećnica primećuje da nema prozora i da su zidovi vlažni (uplakani?), a potom nailazi na sedam zaključanih vrata, insistirajući da sva budu otvorena. Vojvoda u početku odbija da joj udovolji, pod izgovorom da nikome nije dozvoljeno da vidi ono što se iza njih krije, ali lagano popušta pred njenim stalnim zahtevima. Misterija se postepeno razotkriva do katarzičnog razrešenja...

U klaustrofobičnoj unutrašnjosti palate i dubokim senkama koje je proždiru ogledaju se enigmatičnost, introvertnost i melanholično raspoloženje naizgled okrutnog, a zapravo tragičnog i nežnosti željnog junaka. Glavni razlog zbog kojeg novoj ženi ne dozvoljava da sazna tajne odaja njegovog uma jeste strah od samoće, koji se u epilogu pokazuje opravdanim, dajući drugačiji smisao priči. Psihoseksualni aspekt iste je zadržan, te se kao verzija Charlesa Perraulta iz 1697. može posmatrati i sa frojdovske tačke gledišta. Briljantan performans Sassove i nešto suzdržanijeg Kovátsa, koji dvoje likova čine životnim i uverljivim, i sigurna režija Miklósa Szinetára, čije vrhunsko poznavanje materije je neosporno, doprinose tome da nepunih sat vremena protekne kao u magnovenju. Očigledna plastičnost setova ne predstavljala nikakvu prepreku za Ivána Márka, direktora fotografije, koji se potrudio da gotovo svaki kadar bude pažljivo oslikan i da pri tom ekstravagantni kostimi Judit Schäffer dođu do izražaja. Naravno, ogroman deo zasluga pripada i ser Georgu Soltiju, pod čijom dirigentskom palicom Londonski filharmonijski orkestar maestralno dočarava intenzivnu napetost i sumornu atmosferu Bartókovog zahtevnog skora. Ljubitelji klasične muzike najverovatnije neće moći da odole ovom mračno velelepnom ostvarenju.

25 Oct 2012

PES: Peace Eco Smile (Yuichiro Hayashi & Shunsuke Watanabe, 2012)

 
PES: Peace Eco Smile naziv je sedmodelne ONA-e nastale u saradnji prominentnog Studija 4°C i čuvene kompanije Toyota, a sve u cilju promocije treće generacije modela Prius.
 
Šaljući vrlo direktne poruke o bezbednosti u saobraćaju, anime se usredsređuje na intergalaktičku romansu između čovekolikog tuđina PESa i cvećarke Kurumi, nakon njihovog sudbonosnog susreta u vazduhu iznad jezera. Komični odušak pružaju slatka jednooka stvorenjca NaSuBi, koja se na sebi svojstven način prilagođavaju životu na Zemlji, i Kurumin mlađi brat Ken, koji nastoji da otkrije PESov pravi identitet.

Uprkos tesnom vremenskom okviru, tvorci ove nepretenciozne SF + fantasy + slice of life minijature svojski su se potrudili da svaki sekund iskoriste što optimalnije i da jednostavnu epizodičnu priču ne opterete stalnim prikazima automobila. Zahvaljujući talentovanim seiyūima (čije neiskustvo u par slučaja ne predstavlja ni najmanju smetnju), protagonisti su daleko simpatičniji i, što je još bitnije, uverljiviji od nesnosnih karikatura na kakve obično nailazimo u ekonomsko propagandnom programu.
 
A ono zbog čega zaista vredi odvojiti nepunih tridesetak minuta jeste očaravajuća vizuelizacija, kao i milozvučne elektro-pop kompozicije koje je besprekorno uokviruju, stvarajući veselu atmosferu i popravljajući gledaočevo raspoloženje. Nemoguće je ostati ravnodušan prema uvrnutom dizajnu, dinamičnoj animaciji i eksploziji što jarkih, a što pastelnih boja kojih bi se i duga postidela. Kao posebno atraktivne izdvajaju se tri scene koje, unoseći veliku dozu nadrealizma, oslikavaju PESovu zaljubljenost (vožnja apstraktnim predelima i oživljavanje Van Goghovih Suncokreta), odnosno galaksiju iz koje dolaze NaSuBi.

Uz prefinjeni Asience: Kami wa Onna no Inochi (Asience: Hairy Tale) u režiji Kazuta Nakazawe (Kigeki, Parasite Dolls), PES spada u grupu najkreativnijih animiranih reklama, ali je i jedan od najzanimljivijih savremenih animea.

(Svih sedam epizoda može se odgledati na youtube kanalu ToyToyotaPES. Hvala ridiculusu sa bloga Strahoslovni Domen 999 što je ukazao na ove sitne, ali blistave bisere.)

23 Oct 2012

San br. 9

Obreo sam se u telu maloletnog Indijca koji je na sopstveni rođendan pokušavao da pobegne od stroge majke i još strože babe. Trčeći između solitera sa fasadama od crnog stakla, stigao sam do velikog čamca na naduvavanje, okrenutog naopako. Dno mu je bilo obloženo prozirnom ljubičastom tkaninom. Kroz mali procep uvukao sam se ispod i primirio se. Kada su žene stigle, pokušale su da me izvuku odatle, ali se onaj materijal otimao od njihovih ruku. Iznenada im se obratio duboki i preteći glas na nerazumljivom jeziku. U tom trenutku nevidljiva sila podigla ih je u vazduh, a oko njih su se pojavile levitirajuće kocke i piramide obložene komadićima ogledala. Smejale su se, kao da čitavu situaciju ne shvataju ozbiljno, a ja sam sve vreme ležao nepomično. Nakon toga, pojavio sam se u polupraznoj kancelariji, gde je grupa arhitekata, sedeći na podu, dovršavala maketu poslovnog objekta. U prostoriju je banuo sredovečni muškarac i, otevši im onu minijaturu, rekao je da su zakasnili, a potom je izašao i za sobom zalupio vrata. Ovi su se, pokunjeni, ćutke okupili oko stola.

20 Oct 2012

ввв.дада-азбука.???

ввв.дада-азбука.??? - naglašeno dvodimenzionalna, naizgled apsurdna i bojama bogata audio-slikovnica u kojoj ružičasti slonovi imaju nedefinisan miris, a besmisleni šum je sa ukusom čokolade. Svakom ćiriličnom slovu odgovara po jedan pojam (pri čemu je "в" privilegovano sa tri) u pratnji kratkog opisa...

17 Oct 2012

Okrutna

    “Probudila me je užasna glavobolja…” – na trenutak je zastala, jer joj se učinilo da će kinuti, a potom je nastavila iskaz, “… opominjući me da više nikad ne gledam 3D dokumentarce o psihodeličnoj umetnosti pre spavanja. Kao po običaju, otišla sam do kupatila da se očešljam i umijem i…  znate već šta, a onda sam primetila da je jutro tiše od proteklih. Komšija i komšinica se nisu raspravljali, što je obično rezultovalo potocima groznih uvreda, a njihov pas nije lajao. Pomislila sam da je posredi čista slučajnost, ali mi je nešto govorilo da se priprema veliko sranje, da ‘prostite na izrazu.
    Po povratku u spavaću sobu, odnosno u jednu i jedinu sobu koju imam, skinula sam pidžamu i obukla omiljenu haljinu, boje maslačka. U levom uglu ormara zatekla sam mač. Kako je tu dospeo, još uvek mi nije jasno, ali mi je drago što se kasnije pokazao korisnim. Uzela sam ga, isukala iz korica i nekoliko minuta se divila neobičnim ornamentima ugraviranim na njegovoj oštrici. Ponevši ga sa sobom, napustila sam kuću. U dvorištu sam zatekla riđokosu devojčicu koja je, držeći gumenu loptu na tufne, stajala nepomično među crvenim ružama i smeškala se onako kako samo deca umeju. Približila sam joj se oprezno, da je ne uplašim, i pitala je šta hoće od mene, a ona mi je na to pružila apsurdan odgovor:
     “Moja mama je na nebu i posmatra sve što ja radim.”
   Nepokolebljiva samouverenost u umilnom glasiću toliko me je pogodila, da sam joj odmah, kao što inače ne bih, odbrusila:
    “Glupačo, tvoja majka je dva metra ispod zemlje i njome se sada goste crvi!”
    Njena reakcija me je baš prijatno iznenadila – uopšte nije zaplakala. Zlobno se iskezila i isplazila plavi jezičak, a ja sam joj uzvratila istom merom, iako je to bilo detinjasto s moje strane. Nakon nadmetanja u plaženju, igrale smo se mojim starim lutkama i tokom čajanke koju smo priredile klinka mi je izdala naređenja.”
    “Da posečete one jadne ljude?” – mrštio se Ispitivač.
    “Jadne? Pre će biti licemerne… podmukle… bezočne… lažljive…”
    “U redu je!” – podviknuo je ovaj. “Shvatili smo da živite u naopakim iluzijama. Nastavite.”
    “Vi me stalno prekidate.” – nadurila se.
    “Devojko, shvatate li Vi u kakvoj se situaciji nalazite? Prekidaćemo Vas koliko nam dužnost nalaže i više od toga, ukoliko bude trebalo. Zato Vas molim da se ponašate pristojno, inače ćemo morati da pribegnemo ekstremnijim metodama ispitivanja.”
    “Dobro, de! Ne morate da mi pretite… Gde sam ono stala?” – počešala se po kosi. “Ah, da! Ispred Institucije nije bilo obezbeđenja, što me je razočaralo, jer sam onu dvojicu mamlaza želela pošteno da iskasapim. Prošavši kroz vetrobran, ušla sam u hol kao što bi i sav pošten svet, pozdravila portira koji mi je poslao uobičajeni volovski pogled i, idući od kancelarije do kancelarije, odrubila sam im glave. Korpe za otpatke su bile prazne, tako da sam ih tamo pedantno naslagala.”
    “Sve osim njegove.”
   “Da. Ona tintara je morala da bude iseckana na najsitnije moguće komade. Zaslužio je.”
    “Čime?”
    “Je l’ Vi to ozbiljno pitate?”
    “Najozbiljnije.”
    “To ćete morati da raspravite sa mojom maloletnom drugaricom. Ne mogu da govorim u njeno ime.”
    “E, vidite, tu nastaje problem. Malu nalogodavku ste izmislili da biste se sprdali sa nama ili je ona nespretno opravdanje za Vaš sumanut čin. Poznajemo mi takve kao što ste Vi. I slobode biste se odrekli za partiju šegačenja. Imate li da kažete nešto u svoju odbranu?”
    “Imam.”
    “Slušamo Vas.”
    “Moje ime je Soah. U zaraženoj utrobi nosim dete koje nije začeto ljudskim semenom. Kada se bude rodilo, a rodiće se uskoro, halapljivo će Vas proždrati i pljunuti u Bezdan. Sito i preobraženo, uzeću ga u svoje naručje i napojiti krvavim mlekom. Njegova vrela, pulsirajuća koža otopiće mi meso i kada budem prestala da postojim, Ono će se svojevoljno žrtvovati kao Ključ. Otvoriće se Zlatna Vrata kroz koja će naši preci pustiti gladne jezičine na ovaj svet…”
     Iznenadan tajac okovao je skučenu prostoriju, skamenivši Ispitivača i dvojicu njegovih kolega. Kroz plafon natopljen mislima ugnjetavanih, prošla je riđokosa devojčica. Umesto lopte, držala je zelenog krpenog lutka, koji je podsećao na slamandera sa pipcima i krastama svud po telu. Uhvativši Soah za ruku, izvela ju je odande i odvela do prostrane čekaonice, gde nije bilo nikoga. Smestila ju je u udobnu fotelju i sela pored nje. Napolju je bilo toplo i bučno. Grimiznim nebeskim svodom plovili su obelisci od crnog mermera…

15 Oct 2012

Lollipop Monster (Ziska Riemann, 2011)


U okviru Nedelje nemačkog filma u organizaciji Goethe-Instituta beogradska i niška publika već su imale priliku da vide višestruko nagrađivanu crnohumornu dramediju Lollipop Monster, dok će projekcija za Novosađane biti održana 23.oktobra.

Iščašena priča o odrastanju, buntovništvu, zavođenju i istraživanju seksualnosti prati Ari (Ariane) i Oonu, dve naizgled potpuno različite petnaestogodišnjakinje koje pokušavaju da se izbore sa poremećenim ili u najboljem slučaju ćaknutim članovima svojih disfunkcionalnih porodica. Oonin svet obavijen je crninom, kroz koju sporadično prodre poneki tračak sivila, a Ari dolazi iz okruženja koje bujnim šarenilom i lažnim optimizmom asocira na cirkus. Pred njihovom školom Oonin otac, depresivni umetnik, izvršava samoubistvo bešenjem (prethodno saznavši da ga je žena prevarila sa njegovim rođenim bratom), nakon čega se curice zbližavaju i pokreću pobunu protiv odraslih, ne razmišljajući o posledicama sopstvenih "nestašluka"...

Dugometražni prvenac spisateljice i crtačice stripova Ziske Riemann je žustra, kapriciozna, nepretenciozna i ironična savremena bajka, koja donekle deluje kao prizemnija i daleko komunikativnija verzija bisera čehoslovačkog novog talasa Sedmikrásky (1966). Iako se, govoreći o tinejdžerskom angstu kroz prizmu feminizma, kreću utabanim stazama, samouverena rediteljka i njena saučesnica u pisanju scenarija, muzičarka i kolumnstkinja Luci van Org, uspevaju da isporuče iskreno, zabavno i ne previše ozbiljno delo koje se egzotičnom mešavinom slatkog, kiselkastog i gorkog ukusa izdvaja od sličnih. Suptilno koketirajući sa magičnim realizmom, Riemannova se ne ustručava da eksperimentiše, pa smelim iskoracima u vizuelizaciji, kao što su monohromatski animirani pasaži, ekscentrični muzički spotovi i zrnasti amaterski snimci, vešto obogaćuje narativno tkivo ili ih koristi za oslikavanje trenutnog psihološkog stanja glavnih junakinja. Odlična fotografija Hannesa Hubacha i muzika Inga Ludwiga Frenzela savršeno odgovaraju njenom kolažnom pristupu.

Beskrajno simpatična Jella Hasse odlična je u tumačenju frustrirane lolite Ari, koju majka još uvek tretira kao dete i čiji brat hipohondar (Jonas) teroriše sve u kući, a njena partnerka Sarah Horvath podjednako je neodoljiva kao suicidna i umetnički nadarena gotičarka Oona koja nataloženi gnev ispoljava putem (fantastičnih!) morbidnih crteža. Filmski kritičar Boyd van Hoeij je u pravu kada kaže da one funkcionišu kao jin & jang duo, budući da se tokom vremena koje provode zajedno osećaju sigurno, dopunjujući jedna drugu. A ono što ih čvrsto povezuje jeste ljubav prema death-rock bendu simboličnog imena Tier (Zver), čiji su tekstovi i muzika nezaobilazan pratilac njihove postepene transformacije, mada je za istu značajan i upad kučkastog popa kroz numeru Bye Bye Barbie u izvođenju dueta Okinawa Pony. Uprkos kratkom pojavljivanju, vrlo upečatljivi su i sporedni likovi, poput Arinih roditelja, a naročito prekomerno razdragane majke (nezaboravna bravura Sandre Borgmann), Jonasove tamnopute devojke Jacky (koreografkinja i igračica Nikaeta Thompson, koja se odlično snalazi u svojoj prvoj ulozi) ili Ooninog ljigavog i stalno uspaljenog strica oportuniste Lukasa (uverljivi Thomas Wodianka).

Ziska Riemann optimalno iskorišćava svih devedeset minuta, ne dopuštajući da Lilihip čudovište izmakne kontroli, a njena doslednost je od primamljivog prologa do mračno idiličnog epiloga nesalomiva.

13 Oct 2012

Ukratko o kratkometražnim animacijama Ryana Larkina

 "Don't talk to me about sunny skies and sunny days
in this world full of deserts and freezing cold days.
Talk to me instead od overcast skies..."

Ryan Larkin (1943-2007), talentovani i nagrađivani kanadski animator i vajar, iza sebe je ostavio samo pet kratkometražnih animacija, pri čemu je poslednja, Spare Change (2008), koja je nastala u saradnji sa kompozitorkom Laurie Gordon iz benda Chiwawa, objavljena nakon njegove smrti. Odavanje alkoholu i drogama dovelo ga je do statusa beskućnika, udaljivši ga od kreativnog rada na čak trideset i pet godina.

 Prvi red: Syrinx / Cityscape
Drugi red: Walking / Street Musique
Treći red: Spare Change

Pod okriljem Nacionalnog filmskog odbora Kanade, kao učenik Normana McLarena, karijeru je započeo adaptacijom legende o bogu Panu i nimfi Siringi (Syrinx, 1965), inspirisan istoimenim komadom za flautu istaknutog impresioniste Claudea Debussyja. Za ilustrovanje ove harmonične i onirične fantazije hipnotišuće lepote primenio je ugljene štapiće, baš kao i u pomamnom i disonantnom Cityscape (1966), koji oslikava haotičnost života u urbanoj sredini, a kulminira pronalaženjem utočišta od gradske vreve. Slavu je stekao dvema psihodeličnim minijaturama koje svojom lepršavošću i koloritom reflektuju ideale dece cveća, tako da se mogu smatrati istinskim predstavnicima kasnih 60-ih i ranih 70-ih. To su Walking (1969), duhovita studija putanji ljudskog hoda koja je bila nominovana za Oskara, i Street Musique (1972), raskošna, vesela i neretko apstraktna vizuelna poema posvećena uličnim sviračima. U njima je eksperimentisao sa različitim tehnikama, usavršivši očaravajuće transformacije oblika i gotovo neuhvatljive prelaze između frejmova. Gorespomenuta Spare Change nosi snažan autobiografski pečat, a obojena je gorčinom i ironijom. Posebno upečatljiv je uvod tokom kojeg čujemo pesmu Overcast Skies, za koju je Larkin napisao tekst i koja pripada kolekciji Beat Poems for Grandkids. Iako se čitav opus ovog umetnika može smestiti u okvir od nepunih pola sata, vrhunska vrednost istog je neosporna.

Link od značaja: Ryan Larkin @ NFB.ca


12 Oct 2012

Electric Dragon 80.000 V (Sōgo Ishii, 2001)

"The dragon... A legendary being? No. It lives. It sleeps...
in the human heart."
Pedesetpetominutni Electric Dragon 80.000 V mogao bi se opisati kao bučna, uvrnuta, drska, duhovita, nakostrešena, sumanuta i supersonična arthouse-cyberpunk-fantazija kojom je Sōgo (a sada Gakuryū) Ishii najavio početak XXI veka. Usredsređuje se na dvojicu naelektrisanih čudaka koji su na bizaran način stekli natčovečne sposobnosti.


Ekscentrični i standardno odlični Tadanobu Asano, koji se odomaćio u alternativnim ostvarenjima iz Zemlje izlazećeg sunca, tumači Dragon Eye Morrisona (čije ime verovatno aludira na "kralja guštera" Jima Morissona), atipičnog junaka krajnje pojednostavljene stripovske priče. Zbog učestalih nasilnih ispada, ovaj detektiv za amfibijske kućne ljubimce u detinjstvu je bio podvrgavan terapiji elektrošokovima, što je u njegovom telu proizvelo napon od 80 000 V. Druženje sa gmizavcima ga umiruje (pa otud i nesvakidašnje zanimanje), a povremene napade besa rešava deliričnim prženjem po ručno izrađenoj gitari. Iz nepoznatih razloga, on je trn u oku Thunderbolt Buddhi (zlokobno simpatični Masatoshi Nagase), naizgled staloženom, a zapravo shizofrenom električaru koji je kao dečak doživeo nesreću, šepureći se pred drugovima pentranjem po dalekovodnom stubu. Naoružan sa neverovatnih 20 000 000 volti, rešen je da eliminiše svog suparnika i izaziva ga na dvoboj, jer je Tokio postao pretesan za obojicu...


Nakon briljantnog prologa, tokom kojeg se nižu ilustracije sa zmajevima iz različitih razdoblja i kultura, i upoznavanja sa prošlošću glavnih junaka, Ishii nas vodi u frenetičnu šetnju po krovovima, ulicama, sokacima i kanalizacionim kanalima japanske prestonice, pripremajući teren za konačni (i katarzični) obračun. Svodeći naraciju (Masakatsu Funaki) i dijaloge na goli golcati minimum, on pripoveda posredstvom pokretnih slika i, što je još bitnije, zvukova sa tendencijom probijanja bubnih opni. Detaljima krcati kadrovi smenjuju se u ritmu ludila i gotovo svaki (očekivano) sadrži makar jedan element koji ima veze sa strujom, bilo da su to kablovi za njeno provođenje, razvodna kutija, ulično osvetljenje, neonske reklame, antene, gitara ili kompjuter. Prelepu crno-belu fotografiju uokviruje anarhična i visokooktanska muzika u izvođenju industrial-noise-punk-rock benda MACH-1.67 koji su Asano i Ishii osnovali 1996. Oštar kao britva i beskrajno zabavan, ED 80.000 V je nemilosrdni i nezaustavljivi napad na čula, hiperstilizovana i hiperkinetička igrana manga koja pruža nezaboravan doživljaj i, uprkos (prividnoj?) banalnosti, podstiče na razmišljanje o otuđenju i dehumanizaciji ljudi u tehnološki naprednom okruženju...


3 Oct 2012

Cirkus Purgatorio

    Mušica mi je uletela u usta, a ja sam samo hteo da sanjam. Trnovite puzavice iskidale su mi udove, a alave ptice iskopale su mi oči. Mom oskrnavljenom telu klanjali su se niži bogovi i njihova zatucana deca. (Tek tada sam bio siguran da nisam nevidljiv.) Goli anđeli doneli su obogaljenu devojku i položili je pored mene, a ona mi je rekla da se zove Hristana. Dugo su nas milovali po kosi, a onda su iščupali sopstvena krila i od njih nam skrojili ruke i noge. Rajskom pljuvačkom vratili su nam vid. Izdahnuli su zadovoljni u polju crnih lala iznad kojih su lebdeli ožalošćeni svici. Kada smo ih sahranili, ona jadnica mi se obratila tobož zabrinuta za moju sudbinu.
    “Moraš nešto da mi obećaš pre nego što napustimo mesto našeg prvog susreta.”
    “Da čujem.”
    “Obećaj mi da nećeš poći za slepim miševima.”
   “A zašto?” – osmehnuo sam se, jer su mi te životinjice oduvek bile simpatične.
   “Zato što ćete odvesti na pogrešan put. I čim te budu doveli do lažnog cilja, isisaće ti krv do poslednje kapi i ostaviti te da truneš.”
    “Ha! To su budalaštine!” – odmahnuo sam rukom. “Mora biti da si čula previše bajki o vampirima.”
    “U redu.” – pognula je glavu. “Radi kako ti volja, ali nemoj onda druge da kriviš za svoje greške… Hajde, vodi me odavde.”
    Obgrlio sam je oko struka i poljubio u čelo. Oblila nas je ljubičasta svetlost i ubrzo smo se našli na Trgu Izgubljenih Zaljubljenih. Približavala nam se grupa ljudi pod belim ogrtačima sa kapuljačama. Hodali su unatraške, te smo videli simbol na leđima poslednjeg – podsećao je na oko iz kojeg je potekla suza.
   “Šta tražite ovde?!” – podviknuo je onaj koji je domalopre vodio kolonu, nakon što su nas opkolili.
   “Došli smo da Vas zamolimo za pomoć.” – kazala im je Hristana nesigurnim tonom.
   “Pomoć?!” – kapuljaš predvodnik zvučao je uvređeno. “Zar vam mi ličimo na dobrotvorno udruženje?!”
    “Ne, ali…” – pokušavala je da smisli nekakvo opravdanje. “Ne znamo kome drugom da se obratimo. A Majka nas je Vama poslala.”
    “Nama nije javila da ćete doći.”
    “Verovatno nije imala vremena. Već nedelju dana unazad zauzeta je okopavanjem Bašte.”
    “Da… mnogo je korova naraslo… A paradajz je tako nežna biljka.”
    “Tako je.” – potvrdila je zadovoljno, jer joj je ovaj poverovao.
    “Pomoći ćemo vam, ali pod jednim uslovom – da i nas povedete sa sobom.”
    “To je nemoguće!” – umešao sam se u razgovor. “Ravnoteža će biti narušena.”
   “Gle! I mutavko ume da priča. Pa dobro, šta predlažeš, ti koji strahuješ od narušavanja ravnoteže?”
   “Brisanje sećanja!” – ispalio sam k’o iz topa. “Potom bismo svi zajedno mogli da se okupamo u Fontani Mladosti i vratimo se na devet meseci u Majčinu utrobu. Ionako nije trebalo da se rodimo.”
   “Govori u svoje ime.” – opomenula me je sapatnica. “Ja imam drugačiji predlog, ali se ne usuđujem da Vam ga saopštim glasno. Nebo je dobilo novi par ušiju.”
    Troglava mačka sa tanušnim i izduženim nogama prinese joj komad papira i guščije pero, a pokretna mastionica bočicu sa grimiznim mastilom. Nije mi dozvolila da vidim šta piše, a da budem iskren, nije me ni interesovalo. Šta god da je napisala, svet će prestati da postoji.
    “Izvol’te.” – pružila je hartiju svom sagovorniku, a on je sažvaka i proguta bez čitanja i promrmlja nešto što je zvučalo kao “kiselo”. Lupivši dlanom o dlan, poslao nas je u Š.U.M.U., elitni restoran na ivici Provalije. Dočekala su nas dva ljubazna konobara sa jelenskim rogovima i sprovela nas do Direktorove kancelarije. Pri tom su naglasili da je to velika čast i da su retki privilegovani da ga upoznaju. Mislili smo da se šegače sa nama, ali smo se razuverili pošto su rumene njuške počele da im svetlucaju i pište.
   Stepenište kojim smo se peli bilo je zavojito i strmo, ali nas kolena nisu bolela. Odmerivši nas podozrivim pogledom, plavokosa sekretarica je podigla slušalicu i najavila nas na nekom nerazumljivom jeziku. Morali smo da sačekamo par minuta, a onda su se vrata Kabineta otvorila. Ušli smo u prostranu prostoriju koja je sa tri strane bila potpuno zastakljena. Pod je bio obložen plavim i žutim trakama visokog sjaja, ali nismo mogli da prokljuvimo od kog su materijala. Sa plafona je visio ogromni kristalni luster o koji su bili okačeni veštački testisi bika. U centralnom delu stajala je keramička kada ukrašena dragim kamenjem. Iznenada, iz nje je iskočio čupavi babun u sivom odelcetu i počeo da izvodi plesno-akrobatsku tačku. Bili smo zbunjeni, jer nismo očekivali razigranog majmuna, već nekog (ili nešto) razumnije.
    “Kakva je ovo travestija?!” – brecnuo sam se na dlakavog veseljaka, a on je prestao da skače. Namrgođen mi se približio i zario mi pesničicu u stomak.
    “Da niste zakasnili…” – izvukao je monokl iz džepa i namestio ga, “… ne bih vas ni gnjavio, što će reći da ste sami tražili ovaj performans. Nego, da ne dužimo mnogo, čekaju me u kuhinji. Došli ste da bih vas venčao, je l’ tako?”
    “Nismo sigurni.” – izgovorismo u isti mah.
   “Sigurni ili ne, vanbračnu decu nećete da pravite, zato što sam to izričito zabranio.”
    Hristana se spremala nešto da izusti, ali je kroz prozor uletela debela guska i posrala se na levo rame Direktora. Iznerviran nedoličnim ponašanjem svoje asistentkinje (koja se prerano vratila sa sastanka domaćih životinja), izašao je ispred i upucao onu plavušu u čelo. Shvativši da je šefu nanela tešku uvredu, pričurina je sebi prerezala vrat i isprskala nas zelenkastom krvlju. Sve se odigralo toliko brzo, da nismo stigli ni da se pošteno načudimo. Poželeli smo da istog časa nestanemo odatle. Kao poručena, pojavila se ona troglava mačka, uvećana taman toliko da oboje možemo da je zajašemo, i vratila nas na TIZ. Pripadnici Sekte Uplakanih i Podmuklih ležali su mrtvi, naslonjeni na zidić Fontane Mladosti. Radoznali kakvi jesmo, pokušali smo da im skinemo odore, ali nas je tkanina stalno odbijala, tako da je njihov identitet za nas ostao nerešiva zagonetka. Iscrpljeni i razočarani, seli smo da predahnemo i tada sam na Hristani primetio staklene cipele. Pokazujući na njena stopala, upitao sam je:
    “Je li, odakle ti?”
    “Maznula sam od babunove kurvice, dok si ti gledao na drugu stranu. Nije ih zaslužila, a sad joj više nisu ni potrebne.”
    “Iznenađuje me tvoje ponašanje. Učinilo mi se da si smerna.”
   “Trgujući dušama, nailazila sam na svakojake protuve, pa sam morala da naučim i ponešto od prljavih zanata… Uostalom, to se tebe ne tiče. Nisi mi ni ime otkrio.”
    “Ako bih ti rekao kako se zovem, ostavila bi me ovde…”
    “E, baš ne bih! Evo, obećavam da se neću ni smejati, ma koliko glupo zvučalo.”
    “Ne vrede ti prazna obećanja.”
    “Uh, što si bezobrazan!” – nadurila se.
    Spustio sam šaku na njena leđa i cmoknuo je u pegavi obraz, a onda joj šapnuo nešto čega se stidim. Širom je otvorila usta i okrenula se prema meni. Zarila mi je prste u grudi i iz njih izvadila skamenjeno srce.
    “Ovo ti je ze nauk!” – opomenula me je, stiskajući beskorisni organ. “I nemoj da ti opet padne na pamet da me tako vučeš za nos. Nisam ti ja od juče.”
    “Uh…” – pretvarao sam se da me rana pecka. “Kakve su ti kandže, verujem da nisi ni od prekjuče.”
    “Tebe ovo zabavlja…” – ispustivši kamenčugu na zemlju, briznula je u plač.
    Nisam umeo da je utešim. Iako sam bio ubeđen da me je od početka lagala, uzeo sam je u naručje i odveo do Reke Zaborava. Bilo je tiho i toplo, jer su se jutarnje zvezde napile i kao zaklane zaspale. Dvanaestorica kamiondžija parkirali su gorostasne mašine na drugoj obali, mašući nam iz kabina. Na dlanovima rukavica imali su zašiven amblem leptira u Art Nouveau stilu. Gusti i dugi brkovi povijali su im se nagore, a iz zenica su im izrastali snopovi belih niti, koji su se međusobno preplitali u mrežu nalik paukovoj. (Sreća njihova što nije padala kiša.)
    Zamolila me je da je spustim na travu. Primetivši da je prebledela, nije mi bilo druge – uslišio sam joj molbu. Svukla je haljinu i izmokrila se preda mnom bez trunke srama.
    “Smrt mi je sve bliža.” – prozborila je, čučeći. “Mokraća mi miriše na čemprese.”
   “Koješta… Živećeš ti još čitavu večnost.” – ohrabrio sam je i pomogao joj da se opere.
   Idlične slike oko nas gutala je olovna magla. Krik lobanja sa krilima šišmiša najavio je kraj.