27 Mar 2012

Yellow Belly End (Philip Bacon, 2009)

U vreme kada kompjuterska animacija sve više uzima maha, neke od zapostavljenih tradicionalnih tehnika mogu se videti isključivo u eksperimentalnim delima nezavisne produkcije, video spotovima alternativnih izvođača ili, kao što je ovde slučaj, u diplomskim radovima mladih autora. Primenjujući rotoskopiju, kao što je iste godine učinio i Ryūhei Kitamura u nezaboravnom Baton-u, i u potpunosti se oslobađajući dijaloga, Bacon stvara kontemplativnu minijaturu, iza čije se apsurdno-komične, naizgled suvoparne i dadaističke fasade skrivaju mogućnosti za različita tumačenja.

Junak alegorične priče je kanarinac koji, sedeći za pisaćim stolom usred nepregledne pustoši (čistilišta? pakla?), ravnodušno posmatra i pedantno beleži samoubistva drugih životinja, jedući pasuljaste žele-bombone koje predstavljaju njihovu vrstu. Dovlačenjem velikog kofera, crna mačka će u njemu probuditi radoznalost (a potom pobeći glavom bez obzira), da bi ga nešto kasnije srdačna krava spasila od očigledne usamljenosti. Pitanje koje se nameće i koje pokreće niz drugih pitanja jeste da li on uopšte želi i ima li potrebe da bude spašen ili mu (nametnuta?) uloga (više sile / smrti / personifikacije kukavičluka) odgovara. Njegova rutina je udaljavanjem od "radnog mesta" prekinuta, a vidici prošireni - od njega zavisi hoće li iskoristiti šansu koja mu je pružena... U kombinaciji sa simboličnim sadržajem, jednostavna, ali autentična vizuelizacija (prevashodno zahvaljujući simpatično uvrnutim sunđerastim kostimima), poduprta ambijentalnom zvučnom podlogom, pruža jedinstven doživljaj.

Linkovi:

26 Mar 2012

Shōjo Kakumei Utena: Aduresensu Mokushiroku (Kunihiko Ikuhara, 1999)

Aduresensu Mokushiroku (aka Adolescence Apocalypse / Adolescence of Utena) predstavlja alternativnu verziju priče iz dve godine starijeg TV serijala Shōjo Kakumei Utena (takođe u režiji Kunihika Ikuhare), koji se razvijao paralelno sa nastankom istoimene mange Chiho Saito, članice grupe umetnika Be-Papas. Ako je suditi po komentarima većine recenzenata, ovaj celovečernji film se može gledati bez predznanja o izvornom materijalu, s tim što malo istraživanja nije na odmet, imajući u vidu "apstraktnu" prirodu koja ga svrstava u red ostvarenja poput Kanashimi no Beradonna, Tenshi no Tamago i Shin Seiki Evangerion Gekijō-ban: Air/Magokoro o, Kimi ni.


Anime se usredsređuje na Utenu Tenjou koja, prerušena u mladića, dolazi u srednju školu (tj. internat) Ohtori. Nakon susreta sa Tougom Kiryuuem, prijateljem i simpatijom (tj. "princem") iz detinjstva, dobija neobičan prsten nalik njegovom i to iz pupoljka bele ruže, cveta koji je, inače, dominantan motiv. Ubrzo potom saznaje da je na taj način kvalifikovana kao duelista, te u prvom dvoboju mačevima osvaja "ruža-nevestu" (rose bride) Anthy Himemiyu, tamnoputu lepoticu koja se predaje pobedniku/pobednici i uz čiju moć njen(a) "verenik/ca" treba da pokrene revoluciju...


Ukoliko vam sinopsis deluje banalno ili konfuzno ili (n)i jedno (n)i drugo, a pritom ste od onih gledalaca koji eksperimentisanje u sedmoj umetnosti vide kao sedmoglavu aždaju, ogromna je verovatnoća da ćete Apokalipsu mladosti doživeti kao niz nasumično nabacanih besmislica, koje kulminiraju u potpuno neočekivanoj, samoironičnoj i surovo nadrealnoj poslednjoj trećini. Međutim, čak i za nekog ko sebe smatra oslobođenim predrasuda, nekoherentnost i začudnost ove postmodernističke bajke (metafizičkih dimenzija i sa arhetipskom podelom uloga) mogu se učiniti kao nepremostiv izazov.


Pod teretom debelih slojeva pulsirajućih metafora, enigmatični narativ se kreće i topi poput fragmenata slatkih košmara, čija višeznačnost je neosporna. Moguće ih je posmatrati kao alegoriju o odrastanju i gubljenju nevinosti, (ne)prihvatanju krivice ili čak prevazilaženju smrti (prema intrigantnoj teoriji da su svi protagonisti mrtvi), kao smeli prikaz ljudskih opsesija i skrivenih žudnji, suprotstavljenih opšteprihvaćenim vrednostima, i/ili kao psihoseksualnu dramu koja se odvija u uobrazilji shizofrene osobe. Ono što je više nego očigledno, pa stoga prihvatljivo kao najsigurnije, jeste da u njihovoj srži leži lezbijska romansa dveju glavnih junakinja, koje su u prošlosti bile suočene sa gubitkom (Utena), odnosno incestom (Anthy), a sada zajedno streme ka pronalaženju srećnog kraja - izlaska iz pakla sopstvene podsvesti. Za koji god se put opredelite, a izbor je u potpunosti prepušten vama, od autora ćete dobiti samo nagoveštaje za rešavanje slagalice.


Kompleksnom i uvrnutom sadržaju savršeno komplementarna je artistična, detaljima i simbolima krcata vizuelizacija koja, između ostalog, podrazumeva gutanje sobe u vrtlogu od belih čaršava, transformaciju devojke u leptira kupusara, komičnu igru (?) krave, miša i slonova, namigivanje siluetskim animacijama Lotte Reiniger, zamak na točkovima i, naravno, bezbroj crvenih latica na vetru, obično praćenih lepršanjem nečije duge kose. Svaka od navedenih sekvenci podjednako je upečatljiva i tečno animirana, ali ni približno bizarna koliko futuristička "car wash" metamorfoza koja prethodi epilogu.


Dok elegantan dizajn likova, inspirisan shōjo naslovima, upućuje na devedesete, u crno-belo-crvenim pozadinama uočava se uticaj art nouveau arhitekture (naročito Charlesa Rennieja Mackintosha) propuštene kroz filter Escherovih, de Chiricovih i kubističkih slika. Zanimljivo je to da objekti ili njihovi sastavni delovi nisu statični - beskrajna stepeništa, kule, lukovi, rešetke, konzole i platforme u neprestanom su kretanju, stvarajući neuhvatljivo okruženje. Oniričnosti i eteričnosti atmosfere u velikoj meri doprinosi i sjajan muzički skor, amalgam horskog roka i melanholičnih orkestracija u kojima dominira zvuk klavira. Komponovao ga je niko drugi do J.A. Seazer, dugogodišnji saradnik Shūjia Terayame, koga Ikuhara navodi kao glavnog uzora.


Umesto zaključka, kao šlag na tortu valjalo bi dodati još i ime veterana Shichira Kobayashia, koji potpisuje umetničku režiju, a bez čijeg učešća ni gorespomenuti Tenshi no Tamago, niti kultni Berserk ne bi bili to što jesu...

21 Mar 2012

Ukratko o kratkometražnim animacijama Lotte Reiniger

Nemačka animatorka Lotte Reiniger (1899-1981) jedinstven je slučaj u svetu animiranog filma, baš kao što Philip Kemp naglašava na početku svog teksta za BFI Screenonline (sajt Britanskog Filmskog Instituta). Inspirisana pozorištem senki sa Dalekog Istoka, ona je specifičnu i iscrpljujuću tehniku animacije silueta usavršila i učinila sopstvenom, pa do danas ostaje neprevaziđena u umetnosti oživljavanja kartonskih isečaka.

Zapanjujuće visok je nivo detalja kojim se odlikuje očaravajuć dizajn likova i pozadina u desetominutnim adaptacijama čuvenih bajki ili u minijaturama koje odaju počast kompozitorima klasične muzike, pa je često teško poverovati da su sve one delo samo jednog para ruku. Bilo da su u kadru čipkaste haljine plemkinja, Papagenov pernati kostim, mačak u čizmama, šumska flora i fauna ili enterijeri kraljevskih palata, nemoguće je ostati ravnodušan i ne diviti se pažnji sa kojom su skrojeni. Gracioznost pokreta dvodimenzionalnih marioneta da se uporediti sa onom koju poseduju vrhunski baletski igrači. U raskošnoj vizuelizaciji ogledaju se neizmerna ljubav, maštovitost, dovitljivost i predanost autorke, a potvrđuje ih podatak da je u osamdesetoj godini života Reinigerova sa istim žarom baratala makazama, odnosno da njeni starački prsti nisu izgubili svoju magičnu moć.

Svaka od podjednako reprezentativnih i bezvremenih fantazija odiše vanserijskom lepotom, elegancijom, nežnošću i prefinjenošću koje prevazilaze čak i Disneyeva ostvarenja, naročito ako se u obzir uzmu ograničenja i kompleksnost "frejm po frejm" postupka. I dok odrasle gledaoce vraćaju u detinjstvo, jasnoća u pripovedanju čini ih podesnim za najmlađe, kojima su prevashodno namenjene...

12 Mar 2012

Kara (David Cage, 2012)

Šta se desi kada u spot za pesmu All is Full of Love islandske pevačice Björk injektirate koncept koji je Mamoru Oshii razvio u famoznom Kōkaku Kidōtai (aka Ghost in the Shell)? Odgovor na ovo pitanje daje kratkometražna animacija Kara, iza koje stoji razvojni tim francuske kompanije za izradu video igara Quantic Dream. Uz primenu savremene motion-capture tehnologije, autor prikazuje "rađanje" ženskog androida Kara, modelovanog po liku (i sa glasom) preslatke Valorie Curry. Njen razgovor sa off-screen operaterom (Tercelin Kirtley) umalo se završava kobno, zahvaljujući emocijama koje su posledica greške u programu. Maksimalno iskoristivši tesan vremenski okvir od samo sedam minuta, Cage uspeva da već obrađivanu ideju prikaže u osveženom, fotorealističnom ruhu (za koje je suvišno reći da je slatkiš za oko), udahne život (i karakter) svojoj junakinji i izazove empatiju kod gledaoca. Minijaturna naučno-fantastična drama par excellence.

7 Mar 2012

Köögi Dimensioonid (Priit Tender, 2008)

Kada je 2010. prikazano u okviru programa "Mladi duh evrope" Palićkog filmskog festivala, osamnaestominutno čudo Köögi Dimensioonid (Kuhinjske dimenzije) opisano je kao "transformacija kuhinje u dadaistički krajolik koji se neprestano menja". Elegantno pretapanje fantazmagoričnih slika obavijeno je disonantnim muzičkim skorom, dok je psihodelična atmosfera vrlo slična onoj iz animiranih segmenata kultnog Pink Floyd The Wall. Kroz tri tesno povezane eliptične vinjete, Priit Tender razbija monotonost svakodnevnice i vodi nas u kratku avanturu sa oživljenim trpezarijskim stolom po zemlji marširajućih čioda i razigranih levkova, zatim gledamo odmetnute novine kako seckaju i kuvaju domaćina, izazivajući njegovo ponovno otelovljavanje od delova kuhinjskog pribora, da bismo naposletku zaronili u apstraktni kosmos mehurova kafe tokom procesa ispijanja iste. Da li se i kakva se filozofija krije iza nadrealnih prizora, koji će zbuniti i usput hipnotisati svakog gledaoca, ostaje zagonetka, ali jedno je sigurno - Tender je, poput estonskih animatora sa čijim sam se delima susreo i o kojima sam ranije pisao (Põhja konn, Taevalaul, Guf i Laud), beskompromisan u eksperimentisanju sa medijem. O tome svedoče i podjednako začudni Gravitatsioon (1996), alegorična priča o mladiću koji želi da leti, Viola (1999), neobična romansa između tužne balerine i jednorukog čoveka-stolice, Mont Blanc (2001), fantazija o poseti sredovečnog muškarca planini Fudžijama, i Rebasenaine (2002), pomalo apsurdna basna o ženi lisici inspirisana legendom čileanskih Indijanaca.