28 Aug 2011

Furusato Japan (Akio Nishizawa, 2007)

Nakon odličnog, nekoliko puta nagrađivanog i nepravedno marginalizovanog Nitabō, Tsugaru Shamisen Shiso Gaibun, Nishizawa se ponovo oslanja na muziku i vraća u prošlost svoje domovine (tačnije, u prvu polovinu Šova perioda), isporučujući još jednu pitku istorijsku dramu, po originalnom scenariju koji je, čini se, inspirisan ličnim iskustvima.


Priča o presudnim trenucima u odrastanju Akire, sina skromnog stolara, i njegovih drugova smeštena je u 1956-u, desetak godina od kapitulacije Japana, u vreme ekonomske tranzicije. U osnovnu školu Kiba dolazi mlada nastavnica muzičkog vaspitanja, krotka Rieko Sakamoto, koja odlučuje da se posveti deci, iako joj se smeši blistava pevačka karijera. Uporedo sa njenim dolaskom, stiže i nova učenica, multitalentovana Shizu Miyanaga, koja zrači harizmom i vrlo lako pridobija simpatije ostalih đaka. Ubrzo potom počinju pripreme za gradsko takmičenje školskih horova koje se, nažalost, ne odvijaju prema zacrtanom planu...


Počev od atraktivnog crno-belog prologa, kratkog osvrta na završetak II svetskog rata, pa sve do gorkoslatkog epiloga, obeleženog prvim pahuljama snega, autor pokazuje izuzetnu pripovedačku veštinu i istančan osećaj za realizam, ističući važnost očuvanja tradicije (konkretno, Dōyō pesama) i oživljavajući detinjstvo 50-ih, odnosno period u kome rane dalekoistočne nacije još uvek nisu zacelile. Svaki minut iskorišćen je za suptilan razvoj protagonista koji pogledima neretko govore ono što rečima ne umeju da kažu, dok je sjajna glasovna gluma ključan faktor njihove (životne) uverljivosti. Porodični problemi, dečački nestašluci, maloletnička delinkvencija, prva ljubav, iznenadna tragedija i njene posledice prepliću se poput niti kakve fine tkanine, izvezene najtananijim emocijama, a svi događaji odvijaju se prirodnim tokom. Sa neskrivenim, ali ne i prenaglašenim patriotskim žarom i bez posrtanja u patetiku, reditelj otvara vrata sopstvene duše, a iskrenošću i nostalgijom oslikava lepote Zemlje izlazećeg sunca.


Realističnosti animea u velikoj meri doprinose specifičan i prepoznatljiv dizajn likova, nalik onom u Nitabō-u, izvanredan odabir boja, među kojima dominiraju umirujuće nijanse sive, braon, bež i maslinasto zelene, i sitni detalji u pozadini, poput oljuštenih zidova objekata ili rđe na odbačenim školjkama automobila. Animacija nije besprekorna, ali s obzirom na tematiku kojom se film bavi, sasvim je zadovoljavajuća. Muzički skor Makota Kuriye kao saliven pristaje slikama koje prožima, a Dōyō pesme su toliko dirljive, da će osetljiviji gledaoci možda pustiti i koju suzu. Odjavnu špicu prati milozvučna kompozicija Utau Hito u izvođenju Akiko Ushide, poznatije pod pseudonimom Kokia, čiji anđeoski glas teško da ikoga može ostaviti ravnodušnim.


Poetično, melanholično i prefinjeno, Furusato Japan je ostvarenje koje zaobilazi mnoge anime klišee i koje nesumnjivo poseduje kvalitete kako umetničkog, tako i komercijalnog dela.

26 Aug 2011

Stidljiva

    Okupana svetlošću devetnaest crvenih sveća, sedela je na omiljenoj fotelji u sobi koja je nekada pripadala njenoj starijoj sestri. Pošto je veče bilo prohladno, noge je sakrila pod meko karirano ćebe, odlučivši da dovrši Knjigu Nestanka Starog Sveta. Iako ju je već nekoliko puta pročitala, stalno joj se vraćala, uzaludno pokušavajući da u njoj pronađe značenja svojih košmara. I uvek bi zaplakala kod onih redova koji su opisivali vrištanje i plač devojčica i dečaka, čije roditelje su nemilosdno kidali prozirni, pihtijasti pipci Sinjeg Neba.
    Kada se stari sat oglasio sa jedanaest tromih otkucaja, istrčala je u dvorište, jer joj se učinilo da je neko doziva. Međutim, napolju nije bilo nikog osim jecajućih cvrčaka. Vlažna trava golicala joj je nežne tabane, dok je  pohotljivi vetar pokušavao da joj podigne svilenu spavaćicu. Olinjali mesec beše se povukao u tamne odaje, a za njim i verna zvezdana pratnja. Htela je da se vrati nazad, ali je kuću iznenada zahvatio besan plavičasti plamen, zabranivši joj povratak. Iz mahnite vatre iziđoše petorica mladića u belim odelima, sa šiljatim cipelama od zmijske kože i neobičnim cilindrima na ćelavim glavama. U tren oka je opkoliše, nameštajući jezivo široke i usiljene osmehe na bleda, koščata lica. Posegnuše za unutrašnjim džepovima dugih plišanih frakova i izvukoše male i sjajne šestougaone pločice. Nakon toga, ostala je bez svesti…
    Probudila se ležeći na glomaznom kružnom krevetu koji se nalazio na samom središtu velike prostorije betonskih zidova, okićenih kitnjastim drvenim ramovima. Plafon je bio skoro sav od stakla, pa je mogla da vidi dva zajapurena sunca i ono treće, zakržljalo i na braću ljubomorno. Prilikom ustajanja, osetila je blagu vrtoglavicu koja je zanese ulevo prema uzanom i visokom vitražu. Došavši sebi, zagledala se u grotesknu scenu koja je tamo bila predstavljena – pticoliko stvorenje razvlačilo je creva okovanog vojnika. Na prvi pogled, morbidna poetičnost tog prizora delovala je mučno, ali je bližim posmatranjem zaključila da je tako surova iskrenost redak slučaj u umetnosti. Prišla je da dotakne verno oslikane iznutrice i tad začu škripu teških vrata. Dvojica stražara hladnih pogleda, u oklopima ukrašenim velikim slovom “D”, uhvatiše je pod miške i sprovedoše mračnim hodnikom sve do Kuhinje, gde ju je čekao O.

***
    Za aluminijumskim stolom nepravilnog oblika sedeo je osedeli sredovečni muškarac sa plastičnim žutim šlemom koji je trebalo da zamaskira rogove na njegovom čelu. Prelistavao je hrpu nekakvih obrazaca i pretvarao se da je potpuno obuzet “poslom”. Naravno, ona ga je prozrela čim su je uveli u Predprostor, ograničen niskama crnih bisera.
    “Neka uđe!” – uzviknuo je nakon par minuta, a onda se nakašljao i stavio naočari sa tamnim staklima. “Dobar dan, gospođice!”
    “Dobar dan.” – otpozdravila je.
    “Sedite slobodno… i poslužite se, nije otrovno.” – ljubaznim gestom skrenuo joj je pažnju na (naizgled neudobnu) stolicu i omanju korpu sa voćem.
    “Hvala.” – uzela je zelenu krušku i stavila je ispred sebe, za kasnije. (Nije volela da jede u društvu nepozantih.) “Zašto sam ovde?”
    “Zamolio bih Vas da ćutite, sve dokle Vam ja ne postavim pitanje. Nema potrebe da se plašite. Ukoliko budete sarađivali, pustićemo Vas brzo i nećete se ničeg sećati. Da li ste me razumeli?”
    “Jesam.” – poslušno je odgovorila, nadajući se da taj čovek govori istinu.
    “Odlično!” – uskliknuo je. “Vi ste prva osoba koja se nije bunila. Nadam se da ćete posle našeg razgovora dobiti odgovor i na ono nedozvoljeno “zašto”… Dakle, da čujemo Vaše ime i prezime.”
    “Nevina… Prezime sam zaboravila. Izvinjavam se.”
    “Nema potrebe. Dovoljno je. Datum rođenja?”
    “Sedmi maj dvanaeste godine”
    “Uuuu, zar je već toliko prošlo? Bila je to odlična godina. Berićetna. A moja žena je izgubila devojčicu trinaeste. Doktori su joj rekli da više neće moći da ima dece i zato se ubila. Skočila je sa Višespratnice u Ambis. Znate, to je u onom trouglu, između tri obeliska. Otada ni ja nisam baš sasvim priseban. Često ustajem noću i šetam po praznoj kućerini koju su mi poklonili u znak sažaljenja. Dešava se da zaspim na stepeništu… Oh, izvinite, ja se zapričao, a Vas verovatno i ne interesuje moja tužna prošlost… Radite li negde?”
    “Ne, nisam zaposlena.”
    “Od čega se izdržavate?”
    “Živim od milostinje Gutgajstova .”
   “Pretpostavio sam. Mnogo je mladih ljudi kojima su oni svesrdno pomogli. Ponekad i mene posete, da me razvesele, ali im ne polazi za rukom. Imate li rodbine?”
    “Nemam. Svi su mrtvi.”
    “Žalosno. Primite moje saučešće. Kako su nestali?”
    “Odneo ih je Poslednji Kovitlac.”
    “A Vi? Kako ste Vi preživeli?”
    “Ne znam. Valjda imam sreće.”
    “Hm, ne bih rekao. Da je tako, ne bismo Vas doveli…” – zaustio je da kaže još nešto, ali mu ulazak krupne zunzare odvuče pažnju. Oprezno je pratio sumanutu putanju kojom se kretala da bi, procenivši pravi trenutak, izbacio dugačak i lepljiv jezik i progutao je. “Izvinite zbog ove kratke pauze. Ne mogu da im odolim… Gde smo ono stali… A, da! Jeste li se ikada udavali?”
    “Nisam. Možda u snovima.”
    “Mora da ste imali udvarače?”
    Odmahnula je glavom stidljivo, negirajući.
    “Tako lepa devojka?! Ne mogu da verujem. Sigurni ste?”
    “Jesam… U stvari, kad malo bolje razmislim…”
    “Kažite.”
   “Jedan pastir je prema meni gajio simpatije, ali su ga odvele neke žene sa sivim korsetima, pre nego što smo stigli da se upoznamo.”
   “Nisu to žene.” – pokušavao je da ne prasne u smeh. “To su moji dnevni klovnovi. Transvestiti… ili bar mislim da jesu. Sećam se tog dečka. Imao je ukus pomorandže i plakao je dok smo mu sekli noge.”
    Zgranuta O-ovim rečima, naježila se i nakratko zadrhtala.
    “Pobogu, zašto ste se toliko uznemirili?”
    “Otkud znate?”
    “Odaje Vas miris… A rekao sam Vam da nemate razloga za strah. Želite li čašu vode?”
   “Ne, hvala.” – stisnula je pesnice čvrsto, rešivši da ne podlegne pritisku zločestog Ispitivača.
   “Eto. Tako je već bolje… Nego, zbog čega se niste odazvali našim ranijim pozivima?”
   “Ne razumem. O kakvim pozivima govorite?”
   “Poslali smo ih na vašu adresu… Uh, pardon! Pismonoša je bio bolestan tokom tog perioda. Doduše, to nije nikakvo opravdanje. Morali ste znati i javiti se na vreme… Sećate li se detinjstva?”
   “Sećam se, ali su sve uspomene maglovite, osim onih na bakine labudove.”
    “Guske u magli!” – dreknuo je i preteći ustao, nagnuvši se nad hladnu ploču. “Prestanite da mi se rugate! Jasno?!”
    Potvrdno je klimnula glavom.
    “Dobra devojčica.” – nakezio se i opet seo. “Šta misliš, kakva će ti biti kazna za ovu podlost?”
    “Izgnaćete me u Zavičaj. Putovaću Beskrajnim Vozom. Dozvolićete mi da ponesem samo krušku i povedem Depresore. Nadomak Sela, mašinovođa će zaustaviti kompoziciju. Nas troje izaći ćemo obnaženi i oni će me silovati do zore. Svanuće u šest, ali se zeleni petlovi neće oglasiti.”
     “Divno! Na kraju ću vam se i ja pridružiti da te raščerečim između dva vranca i rastrgnem kao vešticu.”
    Tačno u tri sata po ponoći, oglasili su se psi lutalice. Jato slavuja otkinulo im je grkljane i bacilo pacovima za večeru.
---------------------------------------------
Gutgajst = gut (dobar) + geist (duh)

24 Aug 2011

Nadrealna struktura LVI

~Ajkula i odsustvo metka / A Shark and the Absence of a Bullet~

Ne, to se nije dogodilo iznad vode. Pronađene ostatke bacili su daleko od obale, a potom su bez traga nestali. Nekoliko godina kasnije probudili su Novo Nebo koje im je reklo: "Ja sam Kraj!"


(foto: Ves)

20 Aug 2011

Bez okvira

    Ne mogu da zaspim. Već nekoliko noći unazad. Prevrćem se i gužvam onu jadnu postelju, ali san nikako da dođe. Ustajem da popijem malo vode, iako nisam žedan, i vraćam se u krevet. Toplo je, a potom hladno. Skinuo bih sopstvenu kožu, ali se bojim. Tako je. Ja sam kukavica.
    Na mračnom gradskom trgu nema nikoga. Noć ih je sve pojela – ljude, pse, mačke, miševe. Samo su insekti ostali. Zuje i zuje i ne žele da prestanu. Rugaju se samoći slučajnog prolaznika. Ako bi im se pružila prilika da izrastu, pojeli bi ga bez razmišljanja. A njega opet savladava strah. Pokušava da mu se suprotstavi, da mu pljune u lice ili da ga zgrabi za kariranu košulju, ali ne ume, jer je lepo vaspitan. Baca pogled ka najbližoj zgradi, podignutoj u čast nekog tobože važnog skota, kada se iznenada, na samo par koraka od njega, otvaraju vrata ka suncem okupanoj pustinji. Bez razmišljanja prolazi kroz njih, pitajući se: “Gde je most?”
   “Vidiš, ovde i nije tako loše kao što si ti zamišljao.” – prilazi mi pogureno stvorenje, do struka starac, a od struka punački, pegavi crv. “Dozvoliću ti da ostaneš, ali pod jednim uslovom.”
    Ćutim i posmatram nabore na njegovoj suvoj koži.
    “Sada me ti pitaš – kojim ili kakvim.”
   Ćutim i dalje, diveći se gravurama na štapu pomoću koga održava ravnotežu.
   “Dobro. Reći ću ti svejedno. Treba da prođeš kroz ogledalo, a da pritom ne dotakneš staklo i ne obližeš srebro.”
    “To je nemoguće!” – bunim se. “Ti uopšte ne postojiš! Bolje bi ti bilo da se vratiš u memljivu rupu iz koje si dopuzao, inače ću ti preseći grkljan makazama koje nosim u levom džepu!”
    Sa osmehom na licu, dobroćudni Wurmgreis mi okreće leđa i isparava. Žutim oblacima koje je izrodilo grimizno nebo silaze tri harpije i pevaju uspavanku za naivne. Od njihovih božanstvenih mecosoprana krvare mi uši…

17 Aug 2011

Nadrealna struktura LV

~M ispred ogledala sa rupom / M in Front of the Mirror With a Hole~


(foto: Ves)

Operavox (1995)

Operavox je animirana mini serija u produkciji BBC-a. U svakoj od šest polučasovnih epizoda obrađena je po jedna poznata opera (Il barbiere di Siviglia, Das Rheingold, Carmen, Turandot, Rigoletto i Die Zauberflöte), čime je učinjen napor da se ovaj vid muzičke umetnosti približi širem auditorijumu.

Iako tesan vremenski okvir nije dozvolio da se iznese sva težina originalnih dela i da ona zablistaju u punom sjaju, rediteljima s lakoćom polazi za rukom da ispune ulogu edukatora i kod gledaoca pobude interesovanje za izvorni materijal, a da pritom destilovane, ali artistične adaptacije ne deluju samo kao puka stilska vežba. Milozvučan splet mecosoprana, soprana, altova, basova, tenora i baritona, u pratnji orkestra Velške nacionalne opere, odeven je (za televizijske standarde) u visokokvalitetnu animaciju, a autori se opredeljuju za tehniku koja najviše odgovara njihovom i senzibilitetu tima koji predvode.

Komični karakter Seviljskog berberina naglašen je duhovitošću i dovitljivošću ruske animatorke Natalije Dabiže, odnosno uvođenjem pomoćnih marioneta koje neprestanim dopunjavanjem (i povremenim pokretanjem) scenografije postaju aktivni učesnici predstave. Međutim, ovo svojevrsno "razbijanje četvrtog zida" ne staje na put oživljavanju početka XIX veka, koje je postignuto raskošnim kostimima i arhitekturom minijaturnih eksterijera i enterijera. Grejem Ralf se udaljava od pozorišne scene, stvarajući pod očiglednim uticajem Renea Lalua i Ralfa Bakšija, što se pokazalo kao odličan izbor za mračnu atmosferu Rajnskog zlata, čija je priča zasnovana na starogermanskoj mitologiji. Tragedija vatrene Karmen predstavljena je atraktivnom pseudo-rotoskopijom, odnosno eksperimentalnom kombinacijom igrane forme i jarko obojenih gvaš-pozadina, tako da podseća na kratkometražna ostvarenja Irine Jevtejeve. U četvrtom segmentu, Geri Herst se, shodno mestu odvijanja radnje, oslanja na tradicionalno kinesko slikarstvo, dok je dizajn likova, od nemilosrdne princeze Turandot do žrtava njenih zagonetki, karakterističan za zapadnjačke crtaće 80ih. Nakon toga sledi još jedan stop-motion, beskompromisni prikaz aristokratske izopačenosti, perverzno dobri Rigoleto Berija Pervsa, koji je svoj talenat pokazao u izvanrednom i kabukijem inspirisanom Screen Play (1993). Završnica je (zasluženo) pripala Valeriju Ugarovom, čije nadrealno i suptilno viđenje alegorične bajke, Čarobne frule, krasi neobičan, pomalo izvitoperen crtež i elegantni pokreti.

Jedina zamerka koja bi se mogla uputiti na račun čitavog projekta jeste gluma pri izgovaranju nekolicine dijaloga, jer je osetno slabija od emocijama nabijenog izvođenja kompozicija. Srećom po angažovane glumce, glavnu reč ne vode oni, već pevačice i pevači izuzetnih vokalnih mogućnosti.

The Barber of Seville / Gioachino Rossini * Наталия Дабижа


Rhinegold / Richard Wagner * Graham Ralph


Carmen / Georges Bizet * Mario Cavalli


Turandot / Giacomo Puccini * Gary Hurst


Rigoletto / Giuseppe Verdi * Barry JC Purves


The Magic Flute / Wolfgang Amadeus Mozart * Валерий Угаров

14 Aug 2011

Redline (Takeshi Koike, 2009)

Nakon što je radio kao ključni animator za nekoliko čuvenih animea (Ninja Scroll, Blood: The Last Vampire, Vampire Hunter D: Bloodlust, Samurai Champloo) i režirao segment World Record u okviru omnibusa Animatrix i OVA-u Trava: Fist Planet, Takeshi Koike isporučuje vanserijsko, spektakularno i adrenalinom natopljeno dugometražno ostvarenje, jednostavnog (ali zvučnog) imena i još jednostavnijeg zapleta. Ponovna saradnja sa Katsuhitom Ishiiem, rediteljem apsurdnih komedija The Taste of Tea i Funky Forest: The First Contact, urodila je plodom toliko sočnim i u vizuelnom smislu svežim i originalnim, da se zapitate zašto je studio Madhouse dozvolio da se produkcija rastegne na čitavih sedam godina!


"Sweet" JP, samouvereni mladić koji izgleda kao kombinacija Elvisa Presleya, otpadnika iz Briljantina i nekog od članova benda Leningrad Cowboys, živi za brzu vožnju i sanja o pobedi na najvećoj međugalaktičkoj, ekstremno opasnoj i ilegalnoj trci Redline. Da bi se kvalifikovao, mora da osvoji određenu poziciju u Yellowline nadmetanju, što mu deluje prosto kao pasulj, sve dok pred sam finiš ne doživi nesreću, zahvaljujući "prijateljskoj" sabotaži smutljivca Frisbeea, kome glas pozajmljuje sjajni Tadanobu Asano. Dok leži u bolničkom krevetu i oporavlja se od (srećom, ne previše teških) povreda, JP saznaje da su dvojica vozača odustala i da je on izabran kao jedna od zamena. Mesto održavanja trke biće planeta Roboworld, čiji negostoljubivi, militantni vladari pripremaju bogati arsenal (što laserskog, što biološkog) oružja, ne bi li po svaku cenu sprečili takmičare da kroče na njihovo tlo, a kamoli da ga ukaljaju točkovima svojih turbo-mašina...


Delimično parodija na sportske drame, Hana-Barberin crtać Wacky Races i izvesne vodeće trendove u anime-industriji, od stereotipa sačinjen i do koske neozbiljan scenario napisan je kao izgovor za neverovatnu količinu anarhične neumerenosti, odnosno raspamećujuće i bombastične akcione sekvence, koje se ređaju tako da svaka sledeća po ludosti nadmašuje prethodnu. Međutim, to je apsolutno sve što treba da bude, jer bi bilo kakva metafora prelila čašu detaljima krcate animacije, učinivši da se izgubite u rulji ekstravagantnih i kapricioznih vanzemaljaca. Kada se krećete kozna koliko stotina kilometara na čas, teške misli su obično neželjeni saputnici, a čim stignete na cilj, poželite da se vratite na startnu liniju i opet se prepustite nezaboravnom hedonističkom doživljaju, ne obazirući se na (eventualan) osećaj mučnine.


Iako su realizam i logika bačeni sa poslednjeg sprata višespratnice i leže smrskani u paramparčad na hladnom betonu, priča je daleko pitkija, koherentnija i razumljivija od one u pomahnitalom Dead Leaves Hiroyukija Imaishija, čiji je uticaj ovde najočigledniji. Pored njega, Koike se poziva i na Moebiusove stripove, Tarantinove filmove, kemp mange Buichija Terasawe, legendarnog Akiru Katsuhira Otoma i luckaste kreacije Masaakija Yuase i Kōjija Morimota, zauzimajući pankerski stav i stvarajući jedistveni crowd-pleaser, prožet uvrnutim humorom i utemeljen na konstantnom preterivanju.


Karakterizacija jeste potisnuta u drugi plan, ali je likovima ovog hiperaktivnog eksperimenta teško odoleti. A njima je za ostavljanje (relativno snažnog) utiska dovoljno sasvim kratko pojavljivanje i tek poneka izgovorena replika. Simpatičnim protagonistima, upornom JP-u i njegovoj podjednako istrajnoj suparnici, izazovnoj Sonoshee u koju je tajno zaljubljen, posvećeno je onoliko pažnje koliko je haos okolnosti dozvoljavao. Sveprisutnost klišea ne predstavlja nikakvu smetnju, bilo da se je reč o ogorčenim lošim momcima Robosveta ili nekim od mnogobrojnih sporednih osobenjaka, kakvi su, između ostalih, antropomorfni psi-bajkeri, patuljasti tapkaroši koji liče na prerano izlegnute ptičice-mutante i histerični šalterski službenik sa pipcima.


Prepoznatljiv stil Takeshija Koikea ogleda se u neobičnom (tj. za japanimaciju atipičnom) crtežu jasnih linija i crnih senki poput onih u zapadnjačkim grafičkim novelama, kao i u prljavoj, donekle sumornoj paleti boja, sa iznenadnim upadima drečavih nijansi ružičaste (prilikom pojavljivanja seksepilnog Superboin dua). Miris razuzdanosti i maštovitosti neporecivo velelepnog dizajna oseća se u svakom kadru, pa često poželite da pritisnete dugme za pauzu i divite se raskoši zamrznute slike, ili da razumete japanski, kako vam ništa ne bi promaklo usled čitanja prevoda. Od neprestanih, besprekorno animiranih pokreta usana ili tela bizarnih stvorenja i ekscentričnih vozila često se stiče utisak da i živopisne pozadine pulsiraju svom snagom. Slasnu gozbu za čulo vida prati visokooktanska, mada  pomalo "cheesy" mešavina tehno, j-pop i rok muzike, koja se savršeno uklapa u energično šarenilo.


Ljubitelji tradicionalne 2D tehnike animiranja će najverovatnije umeti da cene napor koji je uložen prilikom nastajanja preko 100 000 ručno iscrtanih celuloidnih folija i zasigurno će uživati u lepoti Koikevog kreativnog celovečernjeg prvenca... Osim toga, Redline je bezobzirna alternativna umetnost u punom sjaju i ne poznaje granice.

11 Aug 2011

7 Aug 2011

Nadrealna struktura LII

~Osa / Wasp~

Oprala je zube kao i svakog jutra.
Obukla je svoju najlepšu haljinu (u stvari, jedinu koju je imala) i otvorila prozor. Sobu je ispunio miris sveže isečenog paradajza. Kada je izašla napolje, pustinja je gutala grad.
Nekoliko trenutaka nepomično je stajala, piljeći u rađanje nepregledne praznine, a potom se preobrazila u osu. Njeno zujanje prokleli su oblaci...

6 Aug 2011

Nadrealna struktura LI

~Dve stolice / Two Chairs~

Dotrčao je iz ulice u kojoj je nekada živela njegova majka i rekao mi, onako zadihan i zajapuren, da je jedva pobegao gomili pomahnitalih mačaka.
"Pa ja sam ih poslao na tebe." - ne verujući sopstvenim rečima, zlobno sam se osmehnuo i ponudio ga da sedne.
Pogledao me je zbunjeno, a potom privukao stolicu koja mu je bila bliža.
"Praznina je to..." - uzdahnuo je, izvadivši tri stvrdnuta komadića hleba iz levog džepa...

5 Aug 2011

Dašak poezije

Gledajući Kenjijevo proleće, u Miyazawinom liku i delu (onakvima kakvim ih Kawamori oslikava) donekle sam prepoznao sebe (ma koliko to pretenciozno zvučalo). U to ime, jedna prepečena kriška nestašnih stihova, nastalih između 4 i 5 časova izjutra, nakon iznenadnog buđenja...

BEZOBZIRNA
(Arhitektonija De Monik)

Ne boj se, pile mutirano!
Svetlost će razbiti tamu,
ali će noć progutati dan.

(Nesanica ima ukus krvi…)

Kada se bude vratila iz mrtvih,
otpašće joj krila
i neće se sećati svoga imena.
Pitaće se zašto je gola,
ali joj vetrovi neće dati odgovor.
Požuriće da pronađe Izlaz,
jer će je sa obližnjeg drveta
posmatrati gladna vrana.
Okićena tuđim perjem,
kreštaće dok je ne pogodi njena pesma.

(Svitanje miriše na ludilo…)

Crno i zaobljeno, bestelesno đubre!
Kada ti mrtvac šapuće,
ne dobijaš krofnu.
Ako te pojuri jednorogi vepar,
skrivaš se u kupatilu.

(Neće suza na tvrdo kuvano oko,
niti đavo u pastirsko prnje!
Sudar snova rađa nesporazum…)

4 Aug 2011

Kobna

 (01-02-03-04)

(05-06-07-08)

Ihatōbu gensō, Kenji no haru (Shōji Kawamori, 1996)

"While we may not be blessed, with all the candy we want, we can eat the fresh, clear breeze and drink the beautiful peach-colored rays of morning sun..."

Ihatōbu gensō, Kenji no haru (Ihatov Fantasy: Kenji's Spring, aka Spring and Chaos) svojevrstan je biografski (TV) film o istaknutom japanskom pesniku i piscu dečije literature, Kenjiju Miyazawi (1896-1933), i jedinstven, naizgled nemoguć amalgam emotivne "slice of life" drame i divlje, apstraktne fantazije. Ekscentričan poput ličnosti kojoj je posvećen, ovaj nepravedno zapostavljeni biser ima dovoljno umetničkih kvaliteta da se nađe u društvu najboljih animea ikada stvorenih.


Shōji Kawamori uvodi gledaoca u snoviđajno središte stvari, prikazujući putešestvije Miyazawine mlađe sestre Toshi ka večnim lovištima i pozajmljujući voz iz Noći na galaktičkoj železnici (Ginga Tetsudō no Yoru), romana koji je Gisaburō Sugii adaptirao '85. Nelinearnim i nekoherentnim narativom, reditelj nastoji da prikaže svet onakvim kakvim ga je video čovek ispred svog vremena i prodre u psihu neizlečivog, strastvenog, i neshvaćenog idealiste, ljubitelja prirode fasciniranog naukom, koji je inspiraciju crpeo iz svega što ga je okruživalo. Opisujući donkihotsku potragu za nevidljivom pokretačkom silom, ekstatični zanos prilikom hvatanja beleški i neortodoksne metode u pedagoškoj karijeri, autor se dotiče i problema izazvanih piščevom životnom filozofijom. Nesuglasice sa ocem zalagaoničarem, koji je sinovljevo pisanije smatrao besmislenim, i poruga seljana, kojima je želeo da pomogne uvođenjem novih agrarnih mera, vodeći su vinovnici kidanja suptilne duše, ali istovremeno i podstrekači kreativne snage i istrajnosti Kenjijeve. Beskompromisna ljubav prema blagonaklonoj Toshi, simpatije često zbunjenih učenika i pokušaj izglađivanja odnosa sa najboljim prijateljem (nakon što ovaj pristupi vojsci) dodatne su smernice u obelodanjivanju karaktera jednog osobenjaka, primoranog da sa obe noge stoji na zemlji, dok mu je glava u oblacima. Tesan okvir od nepunih sat vremena iskorišćen je maksimalno i racionalno, tako da Kawamorijev scenario služi na čast prerano preminulom maštaru.


Tehnički aspekti su prema današnjim standardima nešto slabiji, ali vizuelizacija deluje neobično moćno i opojno. Većina likova predstavljena je u vidu simpatičnih antropomorfnih mačaka (kojima, uprkos izgledu, uopšte ne nedostaje ljudskosti), kao posveta Miyazawinim delima namenjenim najmlađima, a za jednostavan, ali atraktivan dizajn zaslužan je Takahiro Kishida (Serial Experiments: Lain, Noein, Baccano!!). Kompjuterska animacija nije baš uvek pažljivo integrisana u tradicionalnu, ali eksperimentisanje sa tehnikama samo ide u prilog marljivo skrojenoj, gorkoslatkoj priči koja počiva na kontrastima. Cepanje tla ispod koga se skriva mehanizam od gigantskih zupčanika, nepravilne plavičaste putanje kojima lete uznemirene ptice, transformacija oblaka u dinosauruse ili napete, pomalo jezive i rečima neopisive halucinacije - predskazanja smrti odišu tajanstvenom lepotom. Eklektičan muzički skor uspešno objedinjuje evropske klasike, kompozicije sa tradicionalnim uticajima, elektroniku i nešto tvrđi, gitarski zvuk, a naročito upečatljiva je etno obrada pesme Ave Maria, koja obeležava i prolog i epilog.


Da može da se okusi, ovo ostvarenje bi imalo ukus čistog snega, "hladnog, ali toplog", kako na samrtničkoj postelji ponavlja Toshi. Beskrajno poetično, nadrealno i alegorično, smelo i nekonvencionalno, Kenjijevo proleće ispunjeno je mirisom svežine.

"Provoked by anger's bitterness and immaturity, beneath the golden April sky, I spit, gnash and pace... I am... Chaos."