29 Oct 2010

Nadrealna struktura XXXVI

~Paradoks br. 4+: 6x6. Ja sam svoja fantazmagorija. Laž ili istina? Samodestruktivna zabluda ili paranoična samokritika? (Ukratko: Kako ubiti inženjera) / Paradox No. 4+: 6x6. I Am My Own Phantasmagoria. False or True? Self-Destrucitve Fallacy or Paranoid Self-Criticism? (In Short: How to Kill an Engineer)

28 Oct 2010

Puž

    Sumanuta noć već je bila počela. Pljunula je Mesecu u lice, rekavši mu da više ne želi da ga vidi, a ovaj joj je, znajući kakva je početkom maja, progledao kroz prste i utihnuo na nekoliko trenutaka, nadajući se da će je proći.
    Sa prozora dnevne sobe posmatrao sam kako su zvezde gasile beličastu svetlost, ali je ritam kojim su to činile bio toliko monoton da više nisam mogao da ga pratim. Zavalio sam se u visoki naslon plišane fotelje, uključio televizor (pretpostavivši da neću naići na zanimljiv program u sitne sate) i uzeo staklenu činiju ispunjenu suvim plodovima brusnice koje sam tog dana kupio u piljari. Iznenadni prasak presekao mi je dokolicu nadvoje. Istrčao sam napolje i primetio da su vrata na staklenoj bašti razbijena. Začudilo me je to što osim mene niko nije izašao, iako je lomljava bila dovoljno bučna da probudi i zaklane. Ušetao sam u zelenilo kroz onu ružnu rupu, pazeći da se ne posečem i ugledao veliku školjkastu tvorevinu iz čijeg otvora je pokušavao da izađe bledokoži devojčurak. Približio sam se i pružio ruku, pomognuvši joj da se izvuče iz misteriozne čaure. Nosila je kratku crnu haljinu, a crvena kosa joj je bila upletena u dve vitke kike. Pošto se jedva držala na nogama, uzeo sam je u naručje i uneo u kuću. Položivši je na trosed, pokrio sam je jorganom pošto je odjednom zahladilo. Uputila mi je osmeh i odmah potom zaspala.
    Idućeg jutra, neko je pozvonio. “Sigurno je Paraskeva.” – pomislio sam u sebi, jer su ime i pojava te radoznale Grkinje bili zaprška svakoj čorbi. Međutim, ispred ulaznih vrata nije bilo nikoga, a ono izlomljeno staklo kao da se vratilo na svoje mesto. “Mora biti da sam sanjao...” Hteo sam da se vratim u krevet i odspavam još koji minut, ali me neko tresnu po glavi i padoh na sred uskog hodnika.
    Sanjao sam da lebdim iznad plave livade, koju je pritiskalo smaragdno nebo, pretvarajući se da je nepokretno. Po mekoj travi skakutali su krupni zečevi na kozjim nogama, noseći tajnu u vrhovima repova koje su otkinuli vevericama. Jedan je zastao da me počasti lešnicima, a onda se pridružio svojoj užurbanoj braći. Učinilo mi se da je plavetnilo beskonačno i da nikad više neću videti melanholično sivilo asfalta, dotaknuti hrapave, nedavno okrečene, zidove i liznuti beton po kome omamljen hodam...
    Prvo što sam ugledao kada sam otvorio oči bilo je njeno tužno lice.
    “Izvini. Ne znam šta mi je bilo.”
    “Ma, ništa... Imaš dobar zamah.” – tada shvatih da nemam ništa na sebi. “A ovo? Šta ovo znači?”
    “Morala sam da te svučem. Nikada ranije nisam videla golog muškarca.”
    “Je l'? I, kako ti se čini? Mada, ja baš i nisam blistav primerak.”
    “Čini mi se da bih mogla da te pojedem... ako bi mi On naredio.”
    “On?”
    “Pa, znaš, On...” – slegnula je ramenima kao da zaista znam o kome govori i nastavila. “Poslao me je da te upozorim.”
    “Zašto?”
    “Mnogo laješ. Ne valja ti to i ne stoji ti, umetniče.”
    “Nisam ja umetnik.”
    “Nema potrebe pribegavati lažnoj skromnosti. Ti jesi umetnik, a ja jednostavno jesam. Zato bi najbolje bilo da prihvatiš stvari onakvim kakve jesu, kako ti ne bih izvukla muda!”
    Nisam mogao da odolim njenom prividnom besu i prasnuo sam u smeh. Napućivši usne, čudila se šašavom ljudskom biću kome nikako nije polazilo za rukom da prikrije sirovu zbunjenost i kaže da mu je dosta svega. Obgrlila ga je tanušnim pipcima, pokazujući mu da nema čega da se boji i odvela u vazdušni obilazak grada, čijim ulicama su šetali neuki majmuni u odelima i žute kobile potkovane zlatom...

27 Oct 2010

Book of Days (Meredith Monk, 1988)

"Grandfather, I keep having a dream. There's a silver bird in the sky. It leaves a trail of smoke."

Hvatajući se u koštac sa vremenom, tj. bezvremenošću, svojom glavnom preokupacijom u, nažalost, nevelikom filmskom opusu, još smelije nego u kratkometražnom prvencu Ellis Island, Meredith Monk je stvorila delo neprolazne lepote i visoke umetničke vrednosti. Book of Days počinje sa građevinskim radnicima koji postavljaju dinamit u masivni zid, da bismo posle eksplozije kroz novonastali otvor bili odvedeni u srednjevekovni gradić, negde u Evropi. Zavojita kaldrma lagano oživljava, čim iz visokih kuća od kamena počnu da izlaze žene u tamnim odorama...


Nostalgijom ispunjena, kristalno jasna i maestralno uslikana crno-bela rekonstrukcija prošlosti, isprekidana je obojenim bleskovima sadašnjosti i arhivskim snimcima koji neretko služe kao "podrška" misterioznim ispitivačima iz našeg doba. Tokom intervjua koje vode sa nekoliko predstavnika naroda (pripovedač, lutajući propovednik i doktor, između ostalih), poput članova kakve televizijske ekipe, oni postavljaju i pitanja na koja ti ljudi nikako ne mogu da znaju (i daju) odgovor. Tako će, recimo, mladi benediktanski monah, pošto je upitan: "Da li ste atleta?", smejući se, odgovoriti: "Šta je to "atleta"? Ja to ne znam." Ali zato je ubeđen da je video čuda, dok njegova savremenica, domaćica sa farme, veruje u magiju i u to da 3 kruga pre spavanja odnose baksuz. Šta je radijator, virus, mesec, sunce? Da li je zemlja ravna ploča, sfera ili elipsoid? Sve su to zagonetke za čoveka koji je živeo pre nego što su spomenuti pojmovi naučno definisani. 


Posebno zanimljiv je razgovor sa tobože ludom i nemom ženom, čiji lik duhovito tumači sama autorka, naglašavajući nam luckastim izrazima lica da zna više nego što mislimo. Pri susretu sa devojčicom koja ima vizije budućnosti (preslatka i harizmatična Toby Newman), dolazimo do zaključka da je ona, pored nas, gledalaca, jedina koja razume neobične (a zapravo proročke) snove mlađane Jevrejke, jer njih dve odmah uspostavljaju prijateljski odnos. Usamljena beskućnica konačno ima nekog sa kim može da komunicira, a zbunjena klinka pronalazi neku vrstu utehe i topline kojih nema u porodičnom domu, jer mora da skriva svoje "čudne" crteže i tajno se poverava dedi. Iako dobronamerni starac pokušava da joj objasni "srebrnu pticu koja ostavlja trag dima" ili "kočiju koja se kreće bez konja", pribegavajući biblijskim tumačenjima, ona zna da stvari stoje drugačije. U kratkom pregledu, koji sadrži verzija soundtracka na vinil-ploči, gospođa Monk kaže: "Eva's drawings foreshadow out time of uncertainty, violence, loss of community and spiritual yearning." Navedeni problemi modernog društva su, doduše, primetni i u (naizgled) mirnoj hrišćansko-jevrejskoj zajednici (nasilja je oduvek bilo), ali im ona ipak odoleva, sve do pojave kobne bolesti, kada se antisemitizam razbuktava, a sveprisutna mržnja i zaraza najavljuju predstojeće godine... Kritički stav rediteljke nije gromoglasan, ali je nenametljivo iskazan, a njene poruke ne moraju nužno da imaju značenje sa kojim su prenesene publici.


Osim kvazi-dokumentarnih segmenata, nemir u srednji vek unose i postmoderni performans na trgu koji opčinjava radoznale meštane i savremeni ples smrti koji prati širenje kuge. Meredith se graciozno kreće kroz vekove, ne prekidajući večni ciklus i izjednačavajući "nekad" i "sad". Saradnja sa Jerryem Pantzerom, direktorom fotografije, i ovde donosi impresivne rezultate, jer je gotovo svaki kadar doveden do (asketskog) savršenstva, intenzivirajući snagu njene vizije, a suptilne i jedinstvene vokalne kompozicije koje izvodi sa svojim ansamblom ponovo se prelivaju preko slika, nalik jecajima reke i šapatima vetra...


Meredith Monk - Madwoman's Vision 
(sa albuma, tj. "filma za uši" Book of Days)

26 Oct 2010

Kada je oko gladno...

... onda mu valja ponuditi slatkiš. Lista koja sledi sačinjena je od 8 nasumično odabranih i vizuelno atraktivnih igranih i animiranih filmova koje sam gledao u proteklom periodu, a o kojima nisam pisao na blogu. Dakle, nekoliko eye-candy baba i žaba. :))

Hakuja den (Kazuhiko Okabe, Taiji Yabushita, 1958)

Prvi dugometražni anime u boji nastao je kao pokušaj kompanije Toei da se približi zapadnjačkim crtaćima i postane "Disney sa Istoka". Na festivalu u Veneciji 1959, ovo ostvarenje je doživelo uspeh, dok je američka publika bila razočarana, a imala je priliku da ga vidi sa izmenjenim scenarijom i pod naslovom Panda and the Magic Serpent (mala, crvena panda je u ovoj verziji prikazana kao mačka!). Hororičnu legendu "Madam Bela Zmija (白蛇傳)" scenaristi su prilagodili deci, pretvarajući je u romantičnu bajku o Xu-Xianu i Bai-Niang, čijoj ljubavi na put staje budistički sveštenik Fa-Hai. Putem crteža, odnosno izgleda kostima i pozadina, kao i muzičke pratnje, autori su se potrudili da ispoštuju kineski folklor i njihov napor urodio je plodom. Samo dvoje seiyūa pozajmilo je glasove, a animacija je bila vrhunac ondašnjih tehnoloških mogućnosti u Japanu, iako je više nego očigledna  prekomerna "štedljivost" u pokretima usana koji bi trebalo da podražavaju govor. Međutim, Hakuja den se, uprkos tom nedostatku, može smatrati vanserijskom fantazijom, koja se udaljava od japanskih standarda, pokušavajući da bude drugačija, te je po stilu bliža ruskoj školi ili delima Maxa Fleischera. Zanimljiv je podatak da je jedan od najpoznatijih reditelja japanimacija, Rintarō (tada sedamnaestogodišnjak), ovde radio kao ključni animator.


Palaver (Emil Degelin, 1969) 

Ako sam dobro shvatio iz jedinog opisa filma na koji sam naišao, "palaver" u Africi nije samo isprazni govor, već vrsta društvenog koda, koja zajednici dozvoljava da prevaziđe najrazličitije probleme i konflikte. Glavni likovi su tri studenta iz Kongoa, koji dolaze u Belgiju  (prvo posećuju Briž, zatim Ostende) i tamo sreću plavušu u zagrljaju crnca, da bi kroz razgovor (tj. "torokanje") pokušavali da uspostave vezu sa misterioznom lepoticom, istovremeno dajući komentar o evropskim zapadnjacima. U mirnom sukobu dveju kultura, njihova imaginacija se razbuktava, pa vas, između ostalog, očekuje ganjanje belog gusana u vozu, pustinjski tenis, slikanje ljudskim telima i venčanje u krevetu (uz pratnju visokog sveštenika i grupe anđela). Neuhvatljiva likovnost postignuta je neočekivanim jukstapozicijama i primenom obojenih filtera (mada je i "netaknuta" fotografija vrlo privlačna), a za veselost atmosfere, Palaver najviše duguje iskrenoj razigranosti trojice tamnoputih junaka. Okarakterisao bih ga kao eksperimentalni spoj drame i komedije, u koji je nekonvencionalna, savremena fantazija umešala prste. Čak i ukoliko ne razumete milozvučni svahili, niti dostupne prevode (francuski i holandski), slike su dovoljno glasne da u njihovoj buci uživate svih 70-ak minuta. (Preporuka: kratkometražni Sirènes istog reditelja.)


Ambavi Suramis tsikhitsa (Sergej Parajanov, 1984) 

Legenda o suramskoj tvrđavi je, ukratko rečeno, čista filmska magija. Moj treći susret sa jednim od velikana ruske kinematografije izazvao je podjednako oduševljenje i neizmerno divljenje, kao i prva dva (Sayat Nova i Tini zabutykh prediv). Narodna pripovetka o utvrđenju koje se stalno urušava, sve dok (ogorčena) proročica Vardo ne prosvetli njegove graditelje, mogla bi se uporediti sa Zidanjem Skadra, zbog surovog ugrađivanja ljudske žrtve - u ovom slučaju, plavooki mladić koji na to mora da pristane svojevoljno. Linearni narativ isprekidan je brojnim digresijama (mikro-pričama) koje se vezuju za određene likove ili događaje i umeju da zbune gledaoca, naročito onog koji ne poznaje istoriju i tradiciju Gruzije. Krajnje neobični običaji, najverovatnije posledica kombinovanja paganske zaostavštine sa pravoslavljem, odvijaju se u nizu pretežno dvodimenzionalnih scena, koje kao da oživljavaju tapiserije i ostale rukotvorine sa tih prostora. Pojedini kadrovi deluju nadrealno, a u nekim trenucima imate osećaj da se Parajanov sa ekipom vratio u prošlost i odatle doneo snimke. Arhaična i egzotična je lepota ove veličanstvene slikovnice i prava ju je milina prelistavati, uz zvukove melanholičnih etno-melodija... 


The Atrocity Exhibition (Jonathan Weiss, 2000)

O Weissovoj adaptaciji svog eksperimentalnog romana, J.G. Ballard je rekao:

"What a superb adaptation it is - it takes the logic of the book and translates it almost seamlessly into a very different medium... a ceaseless flow of atmospheric locations."

I ko sam onda ja da se bunim? Knjigu nisam čitao, ali sam ubeđen da je doživljaj posle čitanja istovetan sa sinematskim - nezaboravan i nemilosrdno uvrnut. Čuvši naratora u uvodu, kroz glavu mi je otprilike proletelo: "Biće ovo terapija za izluđivanje - antiteza metodama koje se koriste u ublažavanju mentalnih oboljenja." I, zaista, ceo film je takav, dekonstruisan, poput žestoke avangardne masturbacije - komada razbijenog ogledala u kojima se reflektuju još sitniji komadi razbijene psihe. O tome svedoče i nazivi poglavlja:

I - Treći svetski rat kao konceptualna umetnost
II - Geometrija njenog lica kao dijagram za ubistvo
III - Sudar kao zgoda za oplodnju
IV - Košmari anksioznosti (Smrt u svemiru)
V - Virtuelna smrt

Poremećena, izveštačena atmosfera ostvarena je, na prvom mestu, iščašenim vinjetama, koje često atakuju fascinantnim kadrovima sa modernom arhitekturom prikazanom kao nikad do tada i od tada - betonske i čelične konstrukcije su Igralište Ludila. "Grozotu" iz naslova nose arhivski snimci - posledice bacanja atomske bombe na Hirošimu, rat u Vijetnamu, Kenedijevo ubistvo, saobraćajne nesreće (kao preduslov za ultimativni orgazam), plastična operacija lica... (od ovog poslednjeg mi se želudac okrenuo za 360 stepeni). Disharmonična zvučna podloga dodatni je uznemirujući faktor. U svakom slučaju, jedinstveno iskustvo, koji povremeno podseća na Lost Highway, ali to kažem samo zato što mi je gđica Novotny zaličila na likove Patricie Arquette (Renee/Alice) iz Lynchovog psiho-trilera. Da se ne lažemo, 100-tinak minuta delovalo je kao duplo više, ali je vredelo...

Tekst koji baca nešto malo svetla na ovo čudo(vištance):
A Benign Psychopathology - The Films of J.G. Ballard by Johnathan McCalmont 


EGG. (Yukihiko Tsutsumi, 2005)

"The eggs in her eyes."

Kad god zatvori oči, Tsukiko Arai (Koreanka sa gruzijskim poreklom i japanskim imenom) vidi plavo jaje na vodom prekrivenoj površini, ispod girmiznog neba. Halucinacija je ne zabrinjava sve dok se na jajetu ne pojave pukotine, a iz pukotina mali pipci. Ubrzo potom, izleže se odvratno stvorenjce (rubber-suit monster + Predator), koje želi napolje. Da stvari budu crnje, Tsukikoini detinjasti prijatelji, priglupi policajci, tobože nemi komšija i psihijatar koji je luđi od pacijenata nisu od velike pomoći... EGG. je pletenica od horora, komedije i misterije, koja prilikom balansiranja između umetnosti i zabave, ozbiljnosti i neozbiljnosti, tu i tamo preti da se rasplete. Međutim, ako se pređe preko iskarikiranih protagonista (sa izuzetkom glavne junakinje) i ostalih (sitnih) mana, Jaje ume itekako da impresionira, naročito kada nadrealne vizije postanu duže od nekolicine treptaja (što ne znači da je stvarnost uslikana nezanimljivo). Višeznačnost uznemirujućih (i naslednih) snoviđenja (apstraktna manifestacija potisnutog događaja iz detinjstva / strah od materinstva / pad u ludilo usled monotonosti posla...) ovu finu kajganu čini ukusnijom.


46-okunen no koi (Takashi Miike, 2006)

Meditativni minimalizam. Nelinearnarnost. Opčinjavajuće boje. Hladnokrvna poetika. Reinkarnacija. Nauka i religija, ljubav i patnja, nasilje i krotkost. Očaj, praznina i jecaj koji Niko ne čuje. Misterija veća od života i moćnija od smrti, pod okriljem homoerotične tenzije, u kavezu. Hipnotišuća šetnja pustinjom simbola, čije su otelovljenje u krvi i mesu likovi... Tragajući, među Miikeovim filmovima, za onim koji ću moći da nazovem superiornijim od Izoa, naišao sam na hiperstilizovani 46-okunen no koi. U svojoj vizuelizaciji me je podsetio na Trierov Dogville i Suzukijev Pisutoru Opera, ali je veličanstveniji od oba. Od prvog kadra, zapljuskuje vas talasima izuzetne lepote, prizivajući estetiku futurizma, ruskog konstruktivizma, kolosalnih drevnih građevina i žrtvenika posvećenih zaboravljenim bogovima, a u njima je zarobljeno 4,6 milijardi godina (ljubavi) iz naslova. Tišinu koja ispunjava veći deo soundtracka oblizuju ritualna muzika u jednoj od početnih scena (ples muževnosti), šačica ambijentalnih zvukova (nalik Takemitsuovim skorovima) i alternativna kompozicija koja zatvara krug. Miike je, kao što mnogi tvrde, ovim ostvarenjem podelio ne samo glavnotokovsku publiku, već i svoje fanove, a ja bih rekao da je ono nastalo u napadu genijalnosti opasne po život.


Máj (František A. Brabec, 2008)

"Byl pozdní večer – první máj –
večerní máj – byl lásky čas.
Hrdliččin zval ku lásce hlas,
kde borový zaváněl háj..."

Brabecova oda proleću, zasnovana na poemi Maj, Karela Hyneka Máche, predstavlja daleko veći užitak i ostavlja dublji trag, negoli čitanje profesionalnog engleskog prevoda originalnog dela, pa pretpostavljam da bi amaterski titl bio smetnja prefinjenoj vizuelizaciji i izvanrednom recitovanju odličnog Jana Tříske (markiz iz sumanutog Švankmajerovog Sílení). Elegantna, neretko erotična i moćna fotografija u harmoniji sa oniričnim (ambient-rock) skorom benda Support Lesbiens u izvesnim trenucima čini da zadrhtite od uzbuđenja (slično bajkovitom Kytice), dajući potpuno novo značenje romantičarskom zanosu. Majstorski oslikano jezero iznad koga se uzdižu stene, crkva i njen široki stepenasti prilaz, opojno zelenilo planinčina, osušeno stablo na brdu (kao sastajalište tragičnih ljubavnika) i gotski prikaz stuba i točka (koje dželat, poput Kosača, stalno obilazi), jednostavno rečeno, ostavljaju bez daha. Šumskog Kralja od koga svi strepe, bandita Viléma, i njegovu ljubu, sexy seljančicu Jarmilu, tumači dvoje naturščika, čija mladost i slobodnjački duh prosto zrače. Jedino je scena sa avetima diskutabilna, zbog ne baš najsrećnijeg odabira muzičke pratnje, ali ona nikako ne može da pomuti zlata vredan ostatak filma.


Gekijōban Fate/Stay Night: Unlimited Blade Works (Yuji Yamaguchi, 2010)

Unlimited Blade Works je teško preporučiti, jer u velikoj meri zavisi od serije Fate/Stay Night (2006), odnosno televizijske reprodukcije iste, koja se pojavila neposredno pred izlazak alternativne verzije priče, ili od video-igre (eroge/visual novel) sa kojom je ova franšiza zaživela. Borba za osvajanje Svetog Grala (relikvije koja navodno ispunjava želje svom vlasniku), vodi se između ljudi sa posebnim sposobnostima ("čarobnjaka") koji u pomoć prizivaju "sluge", tj. duhove heroja iz prošlosti. Pošto njihova prava imena otkrivaju slabosti, "gospodari" im se obično obraćaju prema tipu kome pripadaju - Archer, Saber, Lancer, Rider, Berserker, Caster i Assassin. Maštovitost F/SN-a se ogleda u preplitanju brojnih legendi, od onih koje datiraju iz antičkog doba do srednjevekovnih, pri čemu autori sebi dozvoljavaju specifičnu "nadogradnju" iskorišćenih mitoloških ličnosti i koncepata, objedinjujući raznorodne uticaje u jedinstvenu celinu. Narativ UBW-a pati od previše informacija, koje su se, pre 4 godine, u 24 epizode komotno smestile, mada Yamaguchiju ipak nekako polazi za rukom da ih uskladišti u stotinak minuta, uz obilje sjajnih akcionih scena. Iako sve likove nije bilo moguće detaljno predstaviti, glavni junaci su sasvim solidno okarakterisani, pogotovu Shirō i njegov "alter ego". Prezentacija je besprekorna, što u pogledu dizajna i mekih boja, što u domenu nepogrešivog Kenjija Kawaija, kompozitora, a kao začin, tu je i malo stoičkog engReskog i prstohvat simpatičnog nemEčkog (koji je, inače, ređa anime-pojava od ovog prvog). ;)

24 Oct 2010

Nadrealna struktura XXXV

~Obezglavljene zmije (Sećanje na Kazimira Maljeviča) / Decapitated Snakes (A Memory of Kazimir Malevich)~

Ellis Island (Meredith Monk, Bob Rosen, 1981)

"In most of my music, theater pieces and films, I try to express a sense of timelessness; of time as a recurring cycle... I work in between the cracks, where the voice starts dancing, where the body starts singing, where theater becomes cinema."

Prizivajući duhove američkih doseljenika u zapušteno, oronulo postrojenje na Ostrvu Elis, Meredith Monk uspeva da nas podseti na neka minula vremena i oda počast ljudima koji su napustili svoja ognjišta u potrazi za boljim životom. Njene paperjaste vokalne kompozicije, koje izvodi uz nekolicinu pevača, eterična su pratnja opojne fotografije (Jerry Pantzer) čija namrgođena lepota proganja dugo nakon gledanja. U skoro statičnim, vrhunski osmišljenim kadrovima kao da se ogledaju kratkometražni filmovi Maye Deren, posmatrani okom Lecha Majewskog. Crno-beli odjeci prošlosti otkrivaju medicinska ispitivanja i ponižavajuće uslove u kojima su imigranti živeli, čekajući da im bude odobren ili odbijen ostanak u zemlji. Rekonstruišući njihovu nemu patnju, rediteljka se služi i savremenim plesom, odnosno grupom igrača koji doprinose stvaranju atmosfere izgubljenosti na tuđem tlu. Vodič sa grupom turista i usamljeni čuvar koji obilaze puste hodnike i ostale, podjednako puste, prostorije pripadaju (obojenoj) sadašnjosti, a ona povremeno prožima turobne slike s kraja XIX i početka XX veka. Iako je samo prolazna faza u životu multidisciplinarne umetnice, Ellis Island se može smatrati eksperimentalno monumentalnim ostvarenjem, što njegovu autorku čini arheologom-stilistom koji precizno dokumentuje svoje otkriće.


23 Oct 2010

Nadrealna struktura XXXIV

~Zaviri u utrobu Okrnjenog Meseca, jer drugačije nećeš saznati šta se u njoj skriva / Peek into the Womb of Truncated Moon, Because Otherwise You Won't Find Out What's Hiding Inside~

22 Oct 2010

Nadrealna struktura XXXIII

~Dom za neznanog Boga i margina za lažnog Mučenika / The Home for an Unknown God and the Margin for a False Martyr~

Blanche Neige (Angelin Preljoçaj, 2009)


Ne računajući odgledane mjuzikle, na čelu sa hrabrim Maddinovim tumačenjem legende o transilvanijskom vampiru (Dracula: Pages from a Virgin's Diary), Blanche Neige je moj prvi (punokrvni) susret sa baletom. Usnimljena kao eksperimentalni televizijski film, spektakularna predstava francuskog koreografa (a ovde i reditelja) Angelina Preljoçaja veoma je bliska mračnoj (i meni omiljenoj) adaptaciji poznate bajke - Snow White: A Tale of Terror, Micheala Cohna. Pošto o ovom vidu pozorišno-muzičke umetnosti ne znam skoro ništa, opis će biti dat iz perspektive radoznalog laika (uz poneki citat), a po običaju obogaćen slikama.

Umiranje i rađanje / Očinska ljubav
Prvi ples / Maliciozna pomajka

Briljantno gotsku atmosferu, autor postiže već u prvim minutima kada vidimo kraljicu (Gaëlle Chappaz) u crnini dok umire tokom porođaja, okružena dimom. Nakon što iz njenog mrtvog naručja kralj (Sébastien Durand) preuzme novorođenče, prikazano je bezbrižno odrastanje, dovitljivo izvedeno korišćenjem paravana i smenjivanjem balerina, a zatim i proslava rođendana nežne heroine (Nagisa Shirai), kada po prvi put sreće princa (Sergio Díaz), koji je jedna od zvanica. Bal prekida zla maćeha (Céline Galli), čiji dramatični ulazak na scenu je, što zbog pokreta, a što zbog odežde, poput nastupa sado-mazo gospodarice iz pakla, a u pratnji dva jeziva mačja familijara. Ubrzo potom, sledi Snežanino izganstvo, lovci i prevara sa (jelenskim) srcem, monasi-rudari (!) umesto patuljaka, otrovna jabuka i poljubac spasenja. Reklo bi se da je nemoguće od toliko puta obrađivanog materijala dobiti nešto novo, međutim, Preljoçajev kocept, odnosno sprovođenje istog, konstantno fascinira svojom gracioznošću, minimalističkom lepotom, pametno umetnutnim zvučnim efektima, romantičnim simfonijama Gustava Mahlera,  i ukusno ekscentričnim, smelim kostimima Jean-Paula Gaultiera.

Ogledalce, ogledalce moje... / Sloboda
Sanjarenje / Buđenje žene

U strogoj, svedenoj scenografiji dominira crna, sa nekolicinom obojenih detalja i odgovarajućim osvetljenjem. Prestona soba asocira na bronzom optočene delove fasada Corbusierovih ili Andovih objekata. Masivni zid, koji kao da je sačinjen od prefabrikovanih panela, i dve stolice jednostavnih linija, koje se uzdižu iznad dvorana i dvoranki, sasvim su dovoljni da dočaraju raskoš unutrašnjosti palate. Ogromno ogledalo sa ramom boje starog zlata preteći se spušta sa plafona, a odraz u njemu je zapravo "dublerka" (Emma Gustafsson), čija je usklađenost sa Céline Galli, rečju, neverovatna. Šuma je ispunjena stilizovanim visokim stablima i dubokim senkama, a rudnik (ili planina?) je predstavljen u vidu stenovite vertikalne površine, po kojoj, kako izvesni Dr Jacques Coulardeau u recenziji na imdb-u kaže, igrači "plešu poput vilinih konjica, viseći sa sajli". Ukratko, izvanredni setovi Thierrya Leprousta impresioniraju svojom nenametljivošću.

Jelen(ka) / Rudari-akrobate
Čedna igra / Surovi zalogaj

Snoviđajni "nestašluci" četiri para ljubavnika (vilenjaka i nimfi?) na jezeru, koji se pretapaju u erotični (i drugi po redu) pas de deux princeze i kraljevića, ali i spuštanje duha majke sa nebesa u ambis ćerkinih zatrovanih snova neraskidivi su deo pažljive analize simbola, koja inače sadrži sve bitne elemente - "sveprisutnost strasti, prolaznost vremena i ubilačku ljubomoru" (Paul Hilarion, Classica répertoire). Verno prenošenje alegorija podržavaju i Leproustov i Gaultierov dizajn. Kobni susret veštice sa Snežanom najbolje opisuje Rosita Boisseau za Le Monde, nazivajući ga "savršenim u sadističkoj pohotnosti". I zaista je ono nasilno guranje jabuke u usta nezaboravno u uverljivom oslikavanju bespomoćnosti naivne devojke, odnosno nemilosrdne mržnje narcisoidne maćehe. Predivan duet zaljubljenog mladića u žalosti i prividno mrtve voljene je vrhunac njihove burne romanse, prizivajući Šekspirove tragične junake, s tom razlikom što se "Julija" budi. (Uzgred budi rečeno, perverzno čaroban je spoj azijske lepote i latino šarma.) Povodom ove scene Nagisa Shirai je u razgovoru sa Patriciom Boccadoro izjavila:

"Angelin mi je rekao da u potpunosti opustim svoje telo i dopustim mu da ide gde želi, kao da sam u snu. On je vodio naše pokrete, znajući tačno kakav efekat želi da postigne."

 Oplakivanje I / Oplakivanje II
Oplakivanje III / Zauvek srećno...

Pozitivni rezultati su više nego očigledni. Završnica je takođe vredna spomena, jer će smrtonosni solo razjarene kraljice svakog gledaoca naterati da poveruje u nepodnošljivu užarenost železnih klompi, koje joj navlače kao kaznu. Kombinujući klasičan sa modernim baletom i pantomimom, Preljoçaj s lakoćom uspeva da književno delo prenese na igru, poput kakvog vajara koji upravlja živim, elegantnim skulpturama. Prebacivanje u treći medij izvedeno je tako da bude podređeno samoj koreografiji, a da se istovremeno ostvari svojevrsna filmičnost. Kamera zauzima položaje u kojima niko iz publike ne bi mogao da se nađe, pa se odabirom zanimljivih uglova intenzivira odnos između posmatrača i aktera. Na taj način, Blanche Neige, prožeta smrću i obavijena crnomagijskom aurom, prevazilazi i ono što očekujemo od filma i ono što bismo videli u teatru.

Literatura:
Twitch review / Teresa Nieman
The Fairest of All / Patricia Boccadoro
Blanche Neige, ballet Preljocaj (pdf)

20 Oct 2010

Wypadek (Lech Majewski, 1998)

Eliot Ems, montažer nekolicine ostvarenja ekscentričnog poljskog reditelja (Wojaczek, Angelus, Garden of Earthly Delights, Glass Lips), o ovom eksperimentalnom projektu rekao je sledeće:

"Oplakivanje. Sahrane. Poreklo kulture izgrađeno je na oproštajima. Pogrebne lokacije, grobnice, piramide i mauzoleji ispunjeni su objektima koji su pripadali upokojenima. Uvijeni i mumificirani, pokopani su zajedno sa vlasnicima pošto su bili produžeci njihovih ruku, nogu i tela.

Osamnaestodnevno bdenje u Galeriji Moderne Umetnosti rodnog grada Majewskog, Katovice, pokušaj je skromnog odavanja počasti mladoj ženi stradaloj u saobraćajnoj nesreći. Međutim, ono evoluira u nešto više: misteriozan ritual povezan sa mitom o fontani krvi koja daje život. Podsećajući na sveštenice sa Böcklinovih slika, ženske siluete u lucidnim odorama kreću se usporenim pokretima, čineći da i publika učestvuje u ceremoniji koja deluje kao antička sahrana."
 Sveta šuma (1882), Arnold Böcklin

Wypadek (Accident), kratkometražni (dvadesetominutni) film, zasnovan na gore spomenutoj instalaciji, jedno je od onih avangardnih ostvarenja koja fasciniraju uzvišenom, prividnom jednostavnošću, ostvarenom minimalističkim pristupom. Blještava belina sa plavičastim sjajem, u pratnji eteričnog pojanja (kompozicije Euntes Ibant et Flebant i Amen, Henryka Mikołaja Góreckog, u izvođenju hora silezijske filharmonije) već na samom početku nagoveštava tešku, hipnotišuću i iznenađujuće mračnu atmosferu koja, kako Ems tvrdi, odgovara kakvom drevnom (paganskom) obredu. Okružena eksponatima koji predstavljaju raščlanjeno ljudsko telo (smrt?), crnokosa devojka u beloj haljini polagano prati put soli, do stolice, kofe i lavora koji najverovatnije igraju ulogu izvora (večnog) života. Svojom pojavom i odrazom Adama Sikore (direktora fotografije i čestog saradnika) u ogledalu, Majewski razbija četvrti zid, vodeći gledaoca kroz turobnu fantazmagoričnu dramu. Prostor galerije, oslobođen suvišnih detalja, podražava transcendentni svet, kojim vlada neokaljana emocija. Svaki kadar odiše mističnom lepotom...

Sengoku Basara Ni (Kazuya Nomura, 2010)

Kada bi se srpske junačke pesme pretočile u japanske animacije i pritom svi oni hiperbolični opisi snage (ili kojekakvih osobenosti) junaka podigli na n-ti stepen, konačan rezultat bi najverovatnije ličio kako na prvu tako i na drugu (polu)sezonu ovog animiranog ostvarenja. Mora biti da su ljubitelji Capcomove igre Sengoku Basara (aka Devil Kings) bili zadovoljni adaptacijom iste, pa su dobri ljudi iz studija Production I.G. odlučili da ih počaste sa još 12 epizoda i da najave dugometražni film za 2011-u.


Nakon što je demonizovani Oda Nobunaga poražen, feudalni gospodari (daimyō) nastavili su borbu za prevlast nad Japanom, ali se u njihove sukobe umešao samoproklamovani ujedinitelj, Toyotomi Hideyoshi. Dok jedni u njemu vide novu pretnju, drugi mu se iz straha ili strateških razloga pridružuju. Obrađujući jedan od najburnijih perioda prošlosti svoje zemlje i propuštajući ga kroz svojevrstan pop-filter, autori nastavljaju da se poigravaju istaknutim istorijskim ličnostima i da im, na neobičan način (između ostalog, postavljanjem u izmenjene odnose), odaju počast.


U građenju jednostavnog narativa, scenarista (Yasuyuki Muto) je pokušao da se, zarad dijaloga i detaljnije karakterizacije, donekle distancira od akcije, ali se čini da njegov pokušaj nije urodio krupnim plodovima. Sumanuta preterivanja, vođena samo jednim pravilom, a to je da sve mora biti cool & awesome, u prošlogodišnjem serijalu su postala esencijalni deo petparačko epskog šarma Sengoku Basare. Njihovim svođenjem na razumniju meru, narušena je "udri me do zore, a od zore udri opet" ravnoteža. Anime koji je sebe shvatao neozbiljno odjednom nastoji da vam uputi i poneki namrgođeni kvazi-intelektualni pogled - u pitanju su, doduše, retki izleti, ali čim stupe na scenu, zaželite se urlanja i makljaže. (Zvuči čudno, ali tako je.)


Ruku na srce, Date Masamune i dalje koristi "konjocikl" i uzvikuje fraze na engReskom poput vođe bajkerske bande, Takeda Shingen stojeći jaše dva konja istovremeno, noseći sekirčinu dužine cirka 2 metra, generali u jednom zamahu pesnice ili oružja podižu u vazduh na desetine (ako ne i više) protivničkih vojnika, a sexy kunoiči Kasuga je u prenaglašenoj ekstazi kad god je njen nadređeni, Uesugi Kenshin, štipne za obraščić. Uz malobrojne izuzetke (kao što je, recimo, goriloliki Hideoyshi), samuraji paradiraju poput androgenih (bishōnen) manekena (sa stavom!), a ženski likovi su zapostavljeni usled isticanja muževnosti (povremeno i sa kontra-efektom). Pored Masamunea i njegovog suparnika, Yukimure, vrlo su zanimljivi vagabund sa majmunčetom, Maeda Keiji, žestoki pirat Chōsokabe Motochika i prepredeni Miyamoto Musashi. Da ne bude zabune, i priča i njeni nosioci su solidno predstavljeni, mada je sve to moglo da traje kraće, tj. bez dugih konverzacija, koje ovde deluju kao posledica usiljenog kompromisa.


Forté ove šarolike samurajštine jesu izvanredan crtež (posebno dizajn osavremenenjenih kostima i tradicionalan izgled pozadina), impresivan odabir boja i tečna animacija, čiji kvalitet nadomešćuje skoro sve neostatke u sadržini. Soundtrack je provokativna mešavina J-rocka & J-popa, bombastičnih horskih kompozicija i relaksirajućih melodija (tokom mirovanja ratničkih strasti). Ono što nedostaje jeste bleskasti intro sa simpatičnom sengoku-koreografijom u pratnji pesme JAP, benda Abingdon Boys School, koji zamenjuje T.M. Revolution veselom Sword Summit, čije reči su inspirisane glavnim protagonistima.


Zabavan (ali ne i potpuno bezuman), otkačen (uprkos obuzdanim elementima komedije), energičan, supersoničan, napadan i za oko slastan, Sengoku Basara Ni, iako koju nijansu slabiji od prethodnika, uspeva da nas osveži ekscentričnim i maštovitim tumačenjem istorije i podseti da je nasilje lepo samo u okvirima fikcije...

15 Oct 2010

Nadrealna struktura XXXI

~Margarita i nedorečena misao / Margarita & Incomplete Thought~

Paradoks br. 3 nije nadrealna struktura...

... već minijaturna bajka inspirisana istinitim (besmislenim?) događajima...
PARADOKS BR. 3: ZMAJAGNJE

    Ne tako davno, u pogrbljenoj Ignoreji, življahu prividno složni, uplašeni i besni ljudi od crvene krvi i crvenog mesa. Pošto su stalno nosili bele porcelanske maske, njihova lica vremenom izbledeše, te izgubiše sposobnost govora, ali su im iza sraslih usana i dalje palacali otrovni jezici. Komunicirali su putem prljavih misli, a gledali trećim okom koje je raslo iznad njihovih glava kao posledica stagniranja moždanih funkcija. Na falusolikoj planini koju je obljubilo i obgrlilo nebo i sa koje su odjekivali krikovi mržnje, podigli su Građevinu za Bradatog Starca, čijoj mudrosti nije bilo kraja, a kraj je bio bliži od početka. Stalno namrgođen, u odori koja mu je skrivala sveti visuljak, vikao je svake nedelje sa ravnog krova Lažne Kuće i svi su mu verovali.
    Ono što Sivonje nisu znali i u šta ne bi mogli da poveruju (ni da ih neko ubeđuje do prestanka večnosti) bio je tročetvrtinski život kristalnih bića crnih krila, koji se nesmetano odvijao u pećinama ispod Vlažnog Brda. Ta nestašna stvorenja hranila su se žućkastim mahunarkama koje su samo tamo rasle i pila zelenu vodu koje je, zahvaljujući Majci, uvek bilo u izobilju. Tokom noći izmilela bi na livade i, uhvativši se za ruke, igrala bi kolo sve dok očerupani petlovi ne bi zapevali Zorinu tužbalicu. Jednog plesnivog jutra, kada su drva jabuke bila u punom cvatu, zaustavio ih je mršavi mladić osedele, duge kose i obećao im da će ih povesti u borbu protiv Licemera ako mu usliše jednu želju. Prozračni su ga upitali šta oni mogu učiniti za njega, ali je rekao da im ne može otkriti odmah, već po završetku Obračuna. Nemajući šta da izgube, prihvatiše nagodbu i ovaj ih u trenu odvede pred zlatna vrata, gde ih je čekao Onaj Kome Su Neki Ljubili Ruku. Sa zlokobnim osmejkom zapretio je da će ih vratiti u rupu iz koje su izmileli, ali ga njihov predvodnik prekinu u sred iduće Kletvene Rečenice, raspolutivši mu naborano telo po visini Znakom od Svetlosti.
    Posle su Krilati priredili čedne orgije u čast Slepog Spasioca, nabijajući One Koji Su Zaboravili Da Se Probude na kočeve, kao žrtvenu jagnjad za Džinovsku Bebu.

14 Oct 2010

Nadrealna struktura XXX

~Utvara i njena tuga (Oslobodi me!) / Apparition and Her Sorrow (Liberate Me!)~

13 Oct 2010

Nadrealna struktura XXIX

~U kući Ljudi-Zečeva miriše na prženo vučje meso (a u nedelju će na smrt nasilnika) / In the House of the Rabbit-People, It Smells of Fried Wolf Meat (and in Sunday, It Will Smell of Bully's Death)~

11 Oct 2010

Mōjū (Yasuzo Masumura, 1969)

"I won't stand in your way
let your hatred grow
and she'll scream
and she'll shout
and she'll pray
and she had a name
yeah, she had a name..."
(lyrics by Matthew Bellamy)


Prvo što mi je prošlo kroz glavu kada je istekao poslednji minut filma jeste jedna od omiljenih mi pesama grupe Muse, Stockholm Syndrom, što ne treba da čudi s obzirom na to da je paradoksalni fenomen iz njenog naslova jedna od centralnih tema Masamurine psihoseksualne drame sa snažno izraženim elementima horora, Mōjū (a.k.a. Blind Beast), zasnovane na delu "japanskog Poa", Edogawe Rampoa.


"Upoznavši" manekenku Aki na izložbi njenih golišavih fotografija (dodirivanjem skulpture u prirodnoj veličini, koja se obrela među njima), slepi vajar (Michio) je kidnapuje, prerušen kao maser, u društvu majke kao saučesnice, i dovodi u osamljeno skladište, u kome je skriven bizarni atelje. Kada se Aki probudi, a Michio upali baterijsku lampu (nešto kasnije i svetlo), saznajemo da su zidovi studija prekriveni sumanutim skulpturama - uveličanim očima, nosevima, ušima, rukama, nogama i grudima, dok na podu leže dva gigantska akta. Akiina prva reakcija je (razumljivo) šok, ali vrlo brzo dolazi sebi i shvata da joj (lakog) izlaza nema...


Sasvim jednostavnu priču Masamura je uspeo da razvuče na osamdesetak minuta, a da pritom nijedan jedini segment ne deluje suvišno, a kamoli monotono. Istražujući skulptorovu opsesiju ženskim telom, pogotovu oblinama njegove nove muze, i plemenitim (?) ciljem da postane pionir "umetnosti dodira", reditelj nas od provokativnog početka ("New Woman of Our Age") postepeno vodi ka jednom od sigurno najkatarzičnijih krajeva ikada snimljenih. Prividna osećanja koja zatočenica ispoljava prema zarobljivaču (lažni stokholmski sindrom, kao paravan za bekstvo) transformišu se u sadomazohistički odnos, čija eksplozija je, uprkos nasilnoj (zverskoj) prirodi, prosevetljujuće čista. Tanka granica između zadovoljstva i bola je izbrisana i ono što dobijamo jeste mračno senzualna, istovremeno prelepa i morbidna, ljubavna veza. Prenaglašena simboličnost, teatralnost u glumi i povremena (prijatno iznenađujuća) veselost u trouglu koji čine lukava Aki, naivni Michio i njegova posesivna majka nisu ometajući faktori, već, naprotiv, doprinose stvaranju neobično opuštajuće, a zapravo košmarne atmosfere, istinski jezive u ekstatičnoj završnici. Simpatična trojka likova je sjajno definisana, naročito u onom delu gde se gledaočevo saosećanje prenosi sa jednog na drugo, s drugog na treće i tako u krug (ali ne i u nedogled).


Iz kog god ugla da je uslikana, uznemirujuća unutrašnjost "tamnice" u kojoj se odigrava najveći deo radnje impresionira perverzno nadrealnom, halucinogenom lepotom. Međutim, i prilikom izlaska odatle, u kratkotrajnim scenama snimljenim u galeriji, Akiinom skromnom stanu ili zlokobnom, sivom sobičku, minimalistički enterijeri će vas podsećati na klaustrofobičnost atmosfere. Pošto ne obliluju bojama, Mōjū bi i u crno-beloj varijanti najverovatnije izgledao podjednako fascinantno.


S obzirom na to da mu i danas, posle 40 godina, polazi za rukom da odalami koji šamar, uvlačeći vam se pod kožu i to samo uz nagoveštaje eksplicitnosti, bezbedno je reći da je ovo ostvarenje (kao, uostalom, i većina pripadnika japanske kinematografije) daleko ispred svog vremena.

10 Oct 2010

Malice@Doll (Keitaro Motonaga, 2001)

"I am a doll. To console is my job, but nobody needs me, so I have to stroll everyday..."

U vreme nastanka, OVA Malice@Doll je prošla nezapaženo, jer se iste godine pojavio visokobudžetni, pa samim tim i tehnički superiorniji, Final Fantasy: The Spirits Within, dok se Kōkaku kidōtai (Ghost in the Shell) već ustoličio kao kralj animiranog cyberpunka. Uvrnuta, mistična aura koja obavija ovaj anime dodatni je razlog zbog kojeg su ga se mnogi klonili i zbog kojeg će ga mnogi i dalje izbegavati, ne znajući da propuštaju delo jedinstvene lepote i intrigantne sadržine.


Glavna junakinja Malice je, kako sam naslov nagoveštava, "lutka" - mehanizovana prostitutka koja, zajedno sa nekolicinom "koleginica" i uslužnih robota nastavlja trulu egzistenciju u postapokaliptičnom svetu bez ljudi. Lutajući po neonskoj pustoši, ona nailazi na ista metalna lica i ponavlja preprogramirano: "Poljubiću te. To je jedino što umem." Tokom susreta sa administratorom Joeom (koji upravlja robo-distopijom), iz očiju joj se sliva rashladna tečnost, te je ovaj upućuje na popravku. Tragajući za "majstorom", Malice stiže u muzej praistorijskih fosila, gde joj pažnju skreće misteriozni duh plavokose devojčice i vodi je u prostoriju sa čudnom, naizgled mrtvom, skalamerijom, iz koje se "izleže" stvorenje sa pipcima i napada je, prodirući kroz njeno telo. (Napomena: ovo nije umetnuto zarad samozadovoljavanja "tentacle rape" fetišista, niti se Malice@Doll može nazvati hentaijem, tako da je jedna od ključnih IMDb etiketa potpuno pogrešna.) Nakon iznenađujuće brzog oporavka, ona otkriva da joj je telo neobično meko i od tog trenutka počinje "mesnati" deo...


Scenarista Chiaki J. Konaka je iskustvo stekao u tematski bliskim serijalima kao što su Bublegum Crisis: Tokyo 2040 i Serial Experiments: Lain, da bi se kasnije razigrao u depresivnom Texhnolyze i nekoliko epizoda "evangelionskog" RahXephon-a. Objedinjujući brojne uticaje, počev od Carrollove Alise u Zemlji Čuda, preko Collodijevog Pinokija, kronenbergovskog i gajgerovskog horora, Scottovog Blade Runner-a, sve do Oshiijevog Tenshi no Tamago (i gore spomenutog Ghost in the Shell), Konaka se, između ostalog, bavi istraživanjem smisla života i odnosom inteligentnih mašina i njihovih tvoraca koji, čak i posle smrti, uživaju status "bogova". Pored odgovora na pitanje Philipa K. Dicka (Do Androids Dream of Electric Sheep?), on nastoji da pruži i rešenje sledeće mozgalice: Ako bi se veštačkoj tvorevini pružila prilika da postane organizam od krvi i mesa, kakvo bi obličje odabrala i kako bi se u ponašala u novoj koži? Možda predstava koju ima o sebi i ovaploćenje iste nisu onakvi kakvim ih je zamislio njen "otac"?


Za Malice, transformacija u ženu označava radosno otkrovenje, ali je istovremeno dovodi u neprijatnu situaciju iz koje pokušava da se izvuče poljupcem, ne znajući da je njena ljubav prokleta i zarazna. Probuđeni iz električne letargije, roboti divljaju u putenim (i izrazito neerotičnim) zadovoljstvima, nadajući se da će kroz (bolni) užitak spoznati svrhu postojanja (ili nestajanja?) u dekadentnom (ali relativno mirnodopskom) "društvu". Detinjasto naivni, oni ne umeju da odvoje pozitivne od destruktivnih emocija, izazivajući sveopšti haos, u kome je i paukoliki "policajac" Leucocyte bespomoćan. Koristeći likove kao simbole u filozofskoj diskusiji sa gledaocem (nešto slično će Tetsurō Araki sprovesti u eksperimentalnoj Kurozuki), Konaka se osvrće i na "san o leptiru" kineskog mislioca Chuang Tzua, časteći nas zagonetnim, oniričnim krajem, otvorenim za različita tumačenja. Istina je da priča deluje pomalo zbunjujuće, međutim, ona nije tek puki izgovor za scene seksualnih perverzija i nasilja, a svaki njen segment pažljivo je osmišljen. (I ne dajte se prevariti ni provokativnim naslovima epizoda - Hard Flesh, Oral Infection & Perverted Organism.)


Zahvaljujući ovakvoj postavci, reditelj Keitaro Motonaga se odlučuje da skromna novčana sredstva iskoristi na najbolji mogući način - u skladu sa sintetičkim glumcima, a potpomognut timom animatora, rukovodi "hendikepiranim" CGIem koji verno podražava stop-motion tehniku. Kruti, grčeviti pokreti asociraju na marionete Kihachirōa Kawamotoa, Jana Švankmajera i braće Quay, što je i bila namera autora. Povremeno se pribeglo i tradicionalnoj animaciji, a njena simbioza sa kompjuterskom izvedena je besprekorno. Dizajn antropomorfnih "lutaka" odgovara izgledu fantazijskih lepotica, koji je ukorenjen u svesti i podsvesti muške populacije odrasle na mangama, dok nezaboravni, neretko nakazni "službenici" poprilično odstupaju od humanoidne forme. Pozadine su prljave, industrijski hladne i mračne (posebno slasni su vitraž Maliceinog doma i nadrealna crno-crveno-bela soba), pa doprinose stvaranju teške, uznemirujuće, (cyber)gotske atmosfere, koju dopunjava odličan zvučni dizajn. Vrlo simpatična je i snena, ambijentalna pop balada "Fly Away" u izvođenju Ryoko Kashime, koja se svojim prijatnim glasom nadovezuje na umirujuću završnicu.


Malice@Doll nije savršen, ali ostavlja dubok utisak i moglo bi se reći da pripada onoj grupi animea koji su na granici sa avangardom. Podstičući maštu osobenom vizuelizacijom i nadražujući sive ćelije kompleksnim sadržajem, Konaka i Motonaga postižu zanimljive rezultate i pokazuju da fotorealizam nije preduslov za kvalitet, a kamoli umetničku vrednost jedne (jap)animacije.

9 Oct 2010

Drugi dolazak sedmoruke histerije

    “Stoko pijana.” – promrmljala je u pomodrelu bradu, pre nego što mu je sekirom odrubila glavu. Dok je gledala kako crvena tečnost natapa žuti pokrivač i izbledeli ljubičasti tepih, nadute usne razvukle su se u osmeh. Podigla je oružje i raspolutila mu čak i u smrti lepo i namrgođeno lice posred nosa. Kikoćući se histerično, udarala je gde god je stigla, isitnivši mu telo do neprepoznatljivosti. Kada ju je savladao umor, legla je na pod i valjala se u gustoj kaši od njegove krvi i mesa. Spavala je poput novorođenčeta.
    Idućeg jutra probudili su je stidljivi sunčevi zraci i otkrili da su nestale sve modrice od stalnog batinanja koje je trpela poslednjih nekoliko godina. Ustala je odmorna, otvorila prozor, a zatim i vratanca kaveza u kome je čuvao majušnog letećeg slona. Životinjica ju je pozdravila veselim cvrkutom, a onda je odlepršala ka snenom horizontu. Narandžasto nebo ljubilo je ispucalu zemlju i molilo se za drugi dolazak sedmoruke histerije.
    Nekim čudom, nered u dnevnoj sobi od prethodne noći beše iščezao, a sećanja na patnju ličila su na kurvinski košmar. Prišavši ogledalu, zevnula je i uštinula se za nadlakticu. Kosa joj je potamnela, a oči postale kristalno plave. Pokušala je da pusti koju suzu, ali su se, umesto suza, niz obraze slivali potoci bodljikave svetlosti. Obukla je prugastu ljubičastobelu haljinu i obula crne duboke cipele na šniranje. Po izlasku na ulicu, srela je trinaestoro poznanika – zurili su kao omađijani u daljinu, držeći po pegavo jaje u levoj ruci.
    “Nemoj da ih uznemiravaš.” – opomenu je momče s kozjim nogama. “Sada imaju preča posla.”
    “Nisam ni nameravala da im smetam... A ko si ti, uopšte?”
    “Pravo pitanje je ko si ti i zašto mirišeš na smrt?” – poklonivši se duboko nalik putujućim mađioničarima, nestao je u oblaku zelenkastog dima.
    Zbunjena kratkotrajnim susretom sa zagonetnim mladićem, skrenula je u ulicu na čijem kraju se nalazio stari bunar. Verovalo se da na dnu živi hiljadugodišnja sirena koja ispunjava želje, ali se niko nije usudio da proveri, pošto su ostarele morske dame oduvek bile džangrizave. Međutim, ona nije imala šta da izgubi. Ubacila je srebrni novčić i nagnula se nad okrugli otvor, načuljivši uši.
    “Šta hoćeš?” - brecnu se hrapavi glas.
    “Neću da razgovaram s tobom, ako ne mogu da te vidim.”
   “Glupačo! Ma, nek ti bude. Povuci onda taj konopac i izvuci me odavde!”
    Učinila je kako joj je naređeno i nekoliko trenutaka potom pred sobom je ugledala ćelavu i smežuranu staricu sa ribljim repom, jedva pedesetak santimetara dugačku, sa ogrlicom od požutelih bisera koja je padala na izdužene i mlitave grudi.
    “Eto ti! Sad me vidiš!” – češajući se po čupavim osedelim obrvama, meškoljila se u drvenom vedru, ulepljenom mahovinom. “Šta čekaš?! Da čujem, dok smo još mladi.”
    “Ja, u stvari, ne znam šta da poželim... Samo sam bila radoznala. Nešto me je dovuklo ovde.”
    “E, pa vidiš, pošto ti ne znaš, ja znam. Želiš da nestaneš, ali se bojiš praznine. Želiš da posrneš, ali ne podnosiš svrab. U kazanu je toplo, ali čorba mora i da proključa, zato me vrati nazad u vodu, inače ću ti odseći sise!”
    Izvadivši zarđale makaze iz torbice, presekla je vlažno uže, a ona ružna babetina pljusnu u mulj i više ni reč ne prozbori.
    “Lude li žene!” – pomislila je u sebi i uputila se ka oronulim vratima, postavljenim posred obližnjeg ugaženog travnjaka. Bila su odškrinuta, pa ih je gurnula prstima i prešla na drugu stranu. Tamo je naišla na fijaker u koji je bilo upregnuto šest pčela sa konjskim nogama. Njihovo glasno zujanje zvučalo je kao uspavanka. Dve obnažene Ciganke pomogoše joj da se popne, a onda je vesela stvorenja odvezoše ka mermernom zamku.
    U predvorju staklenih stubova dočekao ju je Kralj Izrod, ogrnut sivim plišanim plaštem. Oko vrata su mu kružile tri zlatne ribice, a naherena kruna bila je ukrašena raznobojnim dragim kamenjem.
    “Napokon! Ako mi budeš spremila paprikaš od kunića, učiniću te svojom kraljicom, a ako umeš da umesiš pogaču od bajatih zrna kukuruza, večno ću ti služiti.”
    “Poštovani vladaru, spremiću ti oba jela, ali pod jednim uslovom.”
    “Slušam.”
    “Budi bar ovaj put iskren i odvedi me u Ništavilo. Jedino ću sa tobom podneti kraj. I obećaj mi nezaboravnu noć.”
    “U redu. Obećavam. Sutra će ustajale uspomene napustiti svoje čaure...”
     “... i ispuniti mehurove zaborava.” – prihvatila je luckastu igru i živeli su zauvek srećno.

8 Oct 2010

Sci-Fi Harry (Katsuyuki Kodera, 2001)

Uprkos skromnom budžetu i zbrzanom kraju, ovo je jedan od onih opskurnih animea koji skoro u svakom pogledu nadmašuju daleko popularnije naslove. Iako na početku deluje kao tipična tinejdžerska drama o gubitniku koga maltretiraju školski "drugovi", a zatim nas podseća na Carrie, kada glavni junak (čije se ime zgodno (ili namerno?) rimuje sa imenom Kingove junakinje) spozna svoje telekinetičke sposobnosti, Sci-Fi Harry se razvija u natprirodni/naučno-fantastični psiho-triler, natenane otkrivajući "istinu" koja (srećom) nije "tamo negde".


Dok se relativno kompleksna i slojevita priča razgranava, mnogi gledaoci će najverovatnije primetiti da poseduje osobenosti koje su bliže tematski sličnoj igranoj seriji ili filmu sa zapada, negoli delu Japanaca, a pre svega zahvaljujući smeštanju radnje u (neodređeni) američki gradić. Međutim, ukoliko se dovoljno skoncentrišete, primetićete da su scenaristi, uvođenjem sitnih finesa (između ostalih, i pritajena kritika globalizma), uspeli da razbiju izvesne stereotipe u čitavoj postavci pa tako, na primer, slatka Catherine nije praznoglava "bimbo" lepotica, niti je njen plavokosi i bogati momak John priglupi sportista. Od Harryevog tragičnog nastupa na televiziji pa nadalje, konstantno se otvaraju nova pitanja, a uz svako odgovoreno, dobijate bar još jedno koje tek treba rešiti. Usporeni ritam kojim se događaji smenjuju nije monoton, već izaziva znatiželju, nudeći pritom promišljene obrte. Krivudave putanje kojima se likovi kreću međusobno se prepliću i razdvajaju u naizgled beskonačnoj igri misterije, da bi se u završnici vezale u nerazmrsiv čvor. Lično, nemam ništa protiv slagalica kojima fali poneki deo, ali se u ovom slučaju moram složiti sa nekolicinom inostranih recenzenata koji tvrde da su autori zagrizli više nego što su mogli da progutaju, odnosno da nisu imali dovoljno vremena da kažu sve što su naumili. Poslednji kadar (šifra: "heterohromija") jeste nezaboravan, ali mu prethodi kratkotrajni haos. (Gle čuda, 19. epizoda se tako i zove!).


Narativne mane nadomeštene su realističnom karakterizacijom, sa krajnje zanemarljivim propustima. Harry je stidljiv, povučen, nekomunikativan i asocijalan beskičmenjak, a da stvari budu crnje, on je i dečak na ivici autizma i paranoje, kojim je lako manipulisati, što većina koristi zarad ostvarivanja sebičnih ciljeva. Njegov pogled je istovremeno zastrašujuć i ispunjen strahom, nalik onom kod ranjene životenje, a snažna nesigurnost koja ga vodi kroz život ne popušta čak ni u prelasku iz faze "neka mi neko pomogne" u fazu "neka me neko zaustavi". U kvantitativno i kvalitativno bogatoj galeriji likova se, osim njega, izdvaja misteriozna Ginori, čije su nasilne promene raspoloženja u odnosu sa Harryem posledica burne prošlosti, simpatični detektiv Mike, kao predvodnik "policijske niti" priče i bezimeni mladić ("majka") koga vide jedino Ginori i Harry, a koji je ključni faktor u razvoju ovo dvoje. Tu je i u nekom mračnom kutku šćućureni lutkar koji, kako se čini, ne povlači samo konce protagonista i antagonista, već upravlja i tajnom organizacijom "Accuser" i mutnim (bioinženjerskim) poslovima...


Pored odlične (povremeno teatralne) glume seiyūa, ogroman doprinos uverljivosti aktera daje neobičan crtež, koji asocira na Gilgamesh, Otogizōshi i Red Garden, pa pretpostavljam da su crtači ova tri serijala donekle crpeli inspiraciju baš odavde. Neporeciva lepota dizajna posebno dolazi do izražaja u krupnom planu, jer je velika pažnja posvećena izrazima lica. Ukoliko bi se pravila lista animea sa zaprepašćujućim očima, uveren sam da bi Sci-Fi Harry bio negde pri vrhu. Tokom dnevnih scena, dominiraju mutno plava, sivkaste i bež nijanse, a u noćnim, bolesno crvena i teška braon (hrabar izbor, s obzirom na to da  se u oslikavanju mraka koloristi uglavnom opredeljuju za ljubičastu i teget). Depresivna, "izbledela" paleta boja i minimalistička animacija stvaraju zlosutnu, beživotnu atmosferu (spremnu da svakog časa plane) koja savršeno pristaje ovom ostvarenju. Impresivna likovnost reflektuje se i u nadrealnom introu, koju je osmislio Shinya Ohira (Wanwa the Puppy iz omnibusa Genius Party Beyond) - dok mu krvare oči, mladić se grči u agoniji (ludilu?), a "lelujavim" pokretima dočarava stanje Harryevog uma i duha. Dva J-rock banda, Janne Da Arc i LUCA, pozajmili su svoje (zarazne) pesme za uvodnu i odjavnu špicu, a solidan muzički skor Yoshihira Ikea (Blood: The Last Vampire, Ergo Proxy, Karas, Freedom) odlikuje se nenametljivošću (mada, onaj džez koji prati eksplozije pomalo kvari utisak).


Što zbog nesvakidašnjeg stila, što zbog déjà vu ideje (doduše, obučene u "sveže" ruho), Sci-Fi Harry će sigurno odbiti prosečne otakue, ali zato postoji mogućnost da nađe put do srca publike koja bi da sazna šta alternativni, "down to earth" pristup japanimaciji ima (i ume) da pokaže.

7 Oct 2010

Nadrealna struktura XXVII

~Posle povratka... / After the Return...~

"Spavali smo u tesnim betonskim kockama." - rekla nam je kada se vratila sa svog poslednjeg putešestvija. "Oko njih su lebdeli vreli mehurovi, tako da nam je uvek bilo toplo. Služila su nas iznurena albino stvorenja sa zakržljalim krilima. Bilo mi ih je žao, jer mi se činilo da će svakog časa izdahnuti na nekom od onih nestabilnih stepenika... Urlala sam iz sveg glasa, ali me niko nije čuo."

5 Oct 2010

Nadrealna struktura XXVI

~Vazarelijana / Vasareliana~

Kao što se iz naslova može naslutiti, NS26 je inspirisana delima Victora Vasarelya (1906-1997).

3 Oct 2010

The Devil Lady (a.k.a. Devilman Lady, Toshiki Hirano, 1999)


Jun Fudō gradi uspešnu karijeru kao foto model, ali se po izrazima njenog lica može zaključiti da nije zadovoljna poslom, iako pred kamerama i fotoaparatima ne izgleda tako. Kada se završe snimanja, ona deluje usamljeno, izgubljeno, nesigurno, tužno i kao da na sopstvenim plećima nosi svu težinu ovog sveta. Tokom sudbonosne noći upoznaje Asuku Ran, misterioznu i kučkastu plavušu iz tajne organizacije Human Alliance (Ningen Dōmei), zahvaljujući kojoj na surov način saznaje da njenim venama teče krv "đavoljudskog" soja, tj. da nosi iste gene kao i monstrumi odgovorni za nekoliko zataškanih incidenata. Našavši se u situaciji koju nije svojevoljno izabrala, Jun će morati da istrebljuje pripadnike svoje vrste, pokušavajući da sačuva razum i ljudsku dušu...


Zasnovan na mangi Goa Nagaia, čija dela se neretko usredsređuju na seks i nasilje (Devilman, Kikōshi Enma), The Devil Lady je animacija koja, uprkos alternativnom (kontradiktornom) naslovu i napadnoj hororično-akcionoj površini, prijatno iznenađuje odlično definisanim likovima, ali i sasvim solidnom pričom koja, kako se ispostavlja u perverzno dobroj završnici sa obrtom, isporučuje više od epizodične (čitaj: "raskomadaj nakazu dana i kupaj se u njegovoj krvi") rutine. Razlozi za čudovišne transformacije nisu besmisleni i uglavnom postoji okidač koji ih pokreće, pa predstavljaju fizičku manifestaciju grehova ili erupciju nagomilanih negativnih emocija. Ujednačenim ritmom, u pozadini onog što progonjeni nazivaju evolucionim ćorsokakom (sa mirisom zavere), tanka linija koja odvaja čoveka od (demonizovane) životinje bledi. Konstantno se nameće pitanje da li je uopšte moguće precizno ustanoviti razliku između ovo dvoje i odrediti njihove karakteristike. Postoji li skala na kojoj se može izmeriti ko zaslužuje, a ko ne zaslužuje da živi? Ništa nije samo crno ili samo belo, a bog i đavo su krajnosti koje se međusobno dopunjuju i umeju da zaliče jedna na drugu...


Dok glavna junakinja pokušava da živi normalnim dnevnim životom, noćni je lagano obuzima, nemilosrdno utičući na sve koji je okružuju. Dualizam njene ličnosti sličan je Dr Jekyll & Mr Hyde slučaju, s tim što bi preciznije bilo uporediti ga sa tajnim identitetom kakvog super-junaka koji nailazi na nerazumevanje običnih ljudi. U (nesvesnom) podržavanju krotke, miroljubive i filantropske strane pre svih učestvuje Kazumi, Junina najbolja prijateljica, kao i nekolicina sporednih protagonista (menadžer Yuasa i, donekle, Asukin sekretar Maeda), dok Asuka (a kasnije i doktor Jason Bates, takođe "devilman") potkrepljuju zver koja čuči u lepotici. Tu dolazimo do zanimljivog ljubavnog lezbejsko-heteroseksualnog šestougla (!) koji ni u jednom trenutku ne dobija razmere neprijatne melodrame, a čiji učesnici su upravo spomenuti. Najdetaljnije opisane veze u ovoj kompleksnoj romansi jesu platonska, a potom strastvena relacija Jun-Kazumi, odnosno prividni animozitet Jun i Asuke, koji se graniči sa sadomazohističkim odnosom. Raskošnu paletu likova, između ostalih, dopunjavaju jezivi dečak-leptir (klinački zlikovac koji se ponaša kao mator), novinar žute štampe Shiro Sakazawa i brojni epizodisti, čija uloga nije zanemarljiva.


Nažalost, Devilman Lady se ne može pohvaliti vrhunskom prezentacijom (mada, nije ni sve baš tako crno). Dominantnost mračnih, prljavih boja i grub crtež su razumljivi, s obzirom na sadržinu, ali oscilirajući kvalitet animacije odaje utisak generičnog ostvarenja nastalog početkom, a ne krajem devedesetih, gotovo na pragu XXI veka. Dizajn čudovišta je inspirisan raznovrsnim (i prepoznatljivim) živuljkama (u antropomorfnoj verziji), a upotpunjen devijacijama (dodatnim parom ekstremiteta, očiju, ušiju, rogova...) koje im daju izopačen i maštovit izgled (doduše, pomalo "sirast", kad na scenu stupi tzv. "giga-efekat"). Junina "Hyde-forma" je skoro gola amazonka sa kandžama, krilima slepog miša (što na glavi, što na leđima) i šiljatim repom. Ma koliko čudno zvučalo posle ovakvog opisa, i u zverskoj koži, ona zadržava deo svoje ženstvenosti. Intro je fino stilizovan kvazi-okultnim crtežima, u pratnji prodornog gotskog pojanja na latinskom, a zlokobne melodije koje prožimaju radnju doprinose stvaranju turobne atmosfere. Na odjavnoj špici se vidi silueta gđice Fudō, kako se postepeno pretvara u "đavolicu", a za muzičku podlogu su odabrane dve baladične j-pop kompozicije.


Akcija, krvoliptanje i šmek monster movie-a B produkcije su u ovom serijalu svedeniji u poređenju sa srodnim Devilmanom, zarad napetosti i ozbiljnije karakterizacije, ali je većina aspekata dovoljno uravnotežena da se dopadne kako zahtevnijim gledaocima, tako i onima koji očekuju meso, tj. (zabavno) kidanje istog.