26 Feb 2010

Püha Tõnu kiusamine (Veiko Õunpuu, 2009)

"Kesk elu vaevarikast rada
end leidsin keset metsa tumenevat,
kus õige tee mul tuli kaotada." 

(Odabir Danteovih stihova, sa početka Pakla, ovde citiran na estonskom, kao u  zaglavlju filma, uopšte nije slučajan.)

Da odmah na početku budem iskren - do sada nisam imao prilike da odgledam nijedno ostvarenje sedme umetnosti, koje dolazi iz već spomenute zemlje (ne računajući koprodukcioni Jadesoturi). I dok mi je, sa jedne strane, drago što sam naleteo baš na Püha Tõnu kiusamine (The Temptation of St. Tony), bojim se da tamo (a i MNOGO šire) još dugo, dugo neće biti ovakvih...


Prve izgovorene reči su: "Why man is?" Ovo dvaput ponovljeno pitanje najavljuje egzistencijalistički  (ili pak nihilistički?) karakter filma, u kome glavni lik, sredovečni upravnik fabrike Tõnu, pokušava da utvrdi da li je zaista dobar kao što drugi misle/tvrde i da li mu (ta prokleta!) dobrota pomaže ili odmaže u opstanku. Po povratku sa očeve sahrane, prekinute bizarnom saobraćajkom (i još bizarnijim zahtevom povređenog vozača), Tõnuu se otvaraju vrata pustog, alternativnog sveta, kojim vlada logika košmara, a ispunjavaju (uglavnom) oronule građevine, blato i ogoljene šume. Krećući se putanjom koju sam sebi nevešto iscrtava, okružen ljudima koji više nisu ljudi (i koji mu docrtavaju stranputice), gubi se između stvarnog i nestvarnog, stalno zaglavljen u nekoj nadrealnoj (ili prividno/magično realnoj) situaciji.


Nedoglednim morem nenametljivih simbola i metafora (kako jasnih, religijskih, tako i onih maglovitih) između ostalih plutaju crni pas, odsečeni udovi, podivljali bogataši, misteriozna Japanka i (ne)izvesni Herr Meister. Ni u jednom trenutku, PTk ne prestaje da iznenađuje, stalno izazivajući gledaoca neprikosnovenom višeznačnošću. Učestale promene u ritmu koje bi se, u rukama slabijih reditelja, sigurno istrgle kontroli, Õunpuuova režija savladava s neverovatnom lakoćom. Treća sreća ili neosporan talenat? Pre će biti da je ovo drugo u pitanju. Veiku polazi za rukom da se poigra dugim kadrovima, poput Tarkovskog, da svakodnevnicu odjednom pretoči u noćnu moru, nalik Lynchu, okuša se u "bergmanovskom" hororu, kao u Vargtimmenu, umetne neprijatne, "kjubrikovske" pauze između replika i zaliči na jednog od očeva filmskog nadrealizma, Luisa Buñuela, i to ne samo jednostavnom aluzijom na njegov dugometražni prvenac (tj. imenom uvrnutog burdelja iz završnice - Das Goldene Zeitalter). A povrh svega toga, prikazuje sebe kao autora koji nije puki plagijator, već učenik čija je pažnja na časovima bila stoprocentna i koji svoje delo prožima čudnim crnim humorom, stvarajući podjednako hladnu i čudnu veselo-depresivnu atmosferu.


Zahvaljujući majstorskoj crno-beloj fotografiji Marta Taniela (stalni saradnik No.1), muzičkom skoru Üloa Krigula (stalni saradnik No.2), koji je neretko, grubo, ali smisleno iščašen u odnosu na sliku, kao i Taaviju Eelmaai (stalni saradnik No.3) u nezaboravnoj ulozi Tõnua, Õunpuuova monotono-monohroma (!) vizija je celovita - ispunjena hipnotišućim kadrovima, prožeta harmonijom tišine i alternativnog zvuka, i odglumljena vrhunski.

19 Feb 2010

Probudi se...

Nakon malo duže pauze, a uz pomoć trenutnog nadahnuća, završih još jednu priču.

PROBUDI SE (I UBIJ SE), SUNCE!

    “Izgubili su se u magli.” – rekla im je čim se vratila nakon nekoliko sedmica, tokom kojih niko nije znao ko joj prosipa vodu, a kome se osmehuje u obraz. Nosila je istu ljubičastu haljinu i bila je bosa, a stopala sva u ogrebotinama. Duga, kao katran crna kosa mirisala je na tamjan i jagode. Dok su je, zbunjeni njenom iznenadnom pojavom, vređali tišinom, prišla je velikom ogledalu sa širokim ramom u duborezu i šapnula:
    “Još uvek su tu.”
    Od najlepših suza vlažne oči osedele joj mati bile su prvo što je sledećeg jutra ugledala. Bol je prestala, rane nestale, a oni stranci, koji su je prethodnog dana dočekali, spavali su na nekom drugom mestu, vezanom debelim i masnim konopcima ozlojeđene svetlosti.
    “Majko, ko su oni ljudi?”
    “Koji ljudi, Tugo?”
    “Imaju modre i duge prste… Možda baš zato čujem zvuk klavira. Sviraju i sviraju i sviraju… Prizivaju Ludu Večnost, a ne znaju da je ona odavno ogluvela. Samo do mene dopire ta slepa i mutna melodija, sa oreolom od trnja. Zavodi me kučka i onda ne znam ni ko sam… Ima li leka ovoj pustoj slabosti?”
    Ne znajući kako da joj odgovori, ustala je sa stolice i ostavila je samu u sobi koju je ispunjavao crvenkasti vazduh, zaražen iskonskim, neizlečivim virusom. Tugu su morila lica sa zašivenim ustima koja je nekad videla i vrisak poludele devojčice koji je onomad čula. Poželela je da nestane, jer samo tako bi bila sigurna da je postala pre dvadeset i nešto godina. Volela je sedam puta, a osmi put su je na silu odveli od njega. Nije mu se sećala imena, a on je u džepu svog sivog kaputa i dalje čuvao njenu izgužvanu sliku. Pokušala je da se pridigne, samo što nije mogla da se odupre Pospanosti. A jastuk je bio mek kao pogača kakvu je samo baba Dostana umela da umesi.

***
    “Ni dva, ni tri, ni pet!” – vikao je iz sveg glasa, kao nikada ranije. “Bilo im je potrebno samo jedno spasenje, a ni pola nismo umeli da im pružimo. Umesto toga, oduzeli smo im besmrtnost, a njihovo sveto meso bacili onim izrodima!”
    Pošto ga je bes napustio (a uvek ga je napuštao brže od njegove volje), nastavio je da ukucava eksere u poklopac kutije koja je prethodno bila napunjena krljuštima njihovih gordih uspomena. Svaka uspomena beše zalepljena za dno oblutka, ne bi li se otela i prepustila zaboravu. Ona je stajala u polumračnom i vlažnom ćošku, napućenih usana, pletući kiku. Želela je da se odrekne istine…
    “Slušaš li me? Ili opet loviš Morine duhove?”
    Pogledala ga je stidljivo, a onda nastavila da se igra svojim vlasima, uplićući sitne, plavičaste cvetove u izlapelo ništavilo.
    “Nije ni važno. Čak i da me slušaš, ništa se ne bi promenilo. Ja sam ionako već mrtav. Decenijama. A žedan sam k’o i svaki pokojnik. Zemlja je postala suva i dojadilo mi je da sisam crve.”
    “Imaj milosti. Trudna sam.”
    “Molim?!”
    “Trudna sam. Tvoje dete nosim. Mislim da će biti Anđeo. Mali, debeljuškasti anđeo, sa krilima neke egzotične ptice.”
    “O čemu pričaš, ženska glavo?”
    “O ljubavi. Nedostaje mi, otkako smo im oteli najdragoceniju stvar – ono što ti zoveš besmrtnošću. Nema više dece. Samo se babetine vuku po ulicama, i to one zloćudne. Veštice. Avetinje. Ružne i smrdljive.”
    “Ponekad i ljubav ume da zasmrdi. Zašto misliš da je drugačija od tih jadnih starica koje nazivaš vešticama?”
    “Pa i nije. Više ništa nije isto. Jedino su moje misli tamo gde ih ostavljam kad treba da legnem.”

***
    Kada je ušla u kuhinju, nepoznata i neobično mršava žena, u beloj košulji i suknji boje kestena, spremala je doručak. Struk je opasala šarenom keceljom, a oko glave je umotala maramu oslikanu narovima. Čupave iznošene papuče bile su toliko široke da su joj noge delovale kao dva pruta posađena u saksije sa osušenom travom.
    “Dobro jutro!” – uskliknula je, naslutivši bezobzirnu igru.
    Međutim, ova Majka nije mogla da govori (zato što joj je gladna mačka pojela jezik, dok se plazila dečaku iz komšiluka). Odmerila ju je usahlim pogledom, klimnula glavom, a potom nastavila da lomi i muti jaja za kajganu.
    “Baš lepo.” – prihvatila je nova pravila i povela razgovor, znajući da od sagovornice” ni kleštima neće moći da iščupa reči. “Za večeras su najavili “Činove Nasilne Lepote”. Očekivano. Videla sam poster u onom ćorsokaku iza naše kuće – veliki i žuti, sa zaobljenim ružičastim slovima. Pozorište će verovatno biti prazno, jer niko ne voli takve predstave. Bezumni insekti u prljavim togama poređaju se u krug i viču jedan na drugog. Onda se pojavi Gospodar i bičem ih nauči pameti. I to nije sve. Najbolji deo ove divne teatralne pizdarije je to što nema kraj! Nema publike, nema svršetka. Međutim, ja sam odlučila da odem, jer su umrli svi oni koji su me sputavali. Tako je. Otići ću i pokazati svetu ono što svet nije pokazao meni. Izvadiću srce, iščupati creva i iskopati sopstvene oči, da im dokažem besmislenost razumom skrojene nemilosti koju oni nazivaju svojim remek-delom. Ali, nemoj pogrešno da me shvatiš… izvinjavam se, shvatite – to nije ista stvar. Nikad nije ni bilo, a nikad neće ni biti. Ako im dozvolim da teraju po svome, svi će naši snovi ispariti na glupoj vatri koju oni tako podmuklo potpiruju. Zato se moram upisati na listu mučenica, pa makar bila i poslednja.”
    Bezimeni mladić neprimetno se ušunjao kroz prozor i, obuhvativši joj vrat žuljevitim šakama, prozborio je radosno:
    “Povedi i mene.”
    “Pokreni noć.”
    “Probudi se i ubij se, sunce!” – uzviknuše u jedan glas, a neznanka ispusti viljušku i istrča iz prostorije.
    Opet je svanulo, a maloletni demoni sa svojim nevestama opkoliše kuću. Držali su se za ruke i plakali.

7 Feb 2010

Kihachirō Kawamoto, frame by frame...

Sa radom Kihachirōa Kawamotoa sam se upoznao pre godinu dana, putem dugometražne animacije Shisha no sho (The Book of the Dead, 2005) koja zrači mističnom budističkom ideologijom i opija gotovo lekovitom zen-aurom. Ni sam ne znam zašto mi je trebalo toliko vremena da otkrijem podjednako fascinantna kratkometražna dela, u kojima ovaj dizajner marioneta, reditelj, scenarista i animator prikazuje svet utemeljen na japanskoj tradiciji, inspirisan bunraku i kabuki scenom, sa ponekim izuzetkom, ništa manje vrednim od ostalih. Iako iza većine stoje ideje koje su za gledaoce izvan Japana teško shvatljive, budući da su ukorenjene u šintoizmu i budizmu, Kawamotove unikatne animacije pružaju neizmeran užitak (pre svega kao "slatkiši za oko"), pa sam ubeđen da u njima može uživati svaki ljubitelj stop-motion tehnike.

*Hana-Ori (Breaking of Branches is Forbidden, 1968)*
trajanje: 14 min.

Svom mladom (i luckastom) pomoćniku, stari sveštenik poverava na čuvanje prelepo rascvetalo drvo (najverovatnije) trešnje i napušta posed, ostavljajući mladića u bašti, pod krošnjom svetinje. Posle igranja i pevanja kojima pokušava da prekrati dokolicu, akolit tone u san, a ubrzo se pred kapijom pojavljuju dvojica putnika u nameri da uđu. Akolit se budi, viri kroz kapiju i odlučuje da ih ne pusti unutra. Ali, jedna poveća boca sakea izmeniće situaciju u korist lukavih posetilaca... Kawamotoov prvenac je duhovita priča o neopreznosti, a lutke su izrađene tako da samom pojavom ukazuju na njen humoristični karakter. Komunikacija je ostvarena isključivo njihovim pokretima, a kreću se po pozadinama koje su izvedene u stilu "slika plutajućeg sveta" (ukyo-e).


*Oni (The Demon, 1972)*
trajanje: 8 min.

Dva brata, lovca, odlaze na planinu da postavljaju zamke za jelenove, ostavljajući ostarelu i bolesnu majku kod kuće. Na putu kroz šumu, jedan od njih oseća nečije prisustvo. Kada mlađeg ščepa demon, stariji odapinje strelu i otkida ruku napasti. Po povratku, saznaće groznu istinu... Zasnovan na legendi iz XII veka, Oni poseduje mračniju atmosferu od svog prethodnika i prvi je od tri izleta autora u sferu horor-fantazija, koje izgledom i sadržajem podsećaju na remek-delo klasičnog japanskog filma strave, Kaidan (1964). U formi sličnoj nemom filmu, sa međutitlovima, Oni zaista ume da izazove jezu. Zanimljiv je detalj koji se odnosi na odlazak braće u lov, a to je njihov ritualni hod, koji savršeno prati ritam muzike.


*Tabi (Travel, 1973)*
trajanje: 12 min.

"In a crowded city, a young Japanese woman dreams of taking a holiday to Europe. However, her journey in this foreign land turns out to be not so much a respite as a surreal nightmare, in which the repeated thwarting of her efforts to reunite with her lover from a past life come to echo the identification by the Buddha of the eight sufferings in the world..."

Eksperimentišući sa (sjajnom!) kolažnom animacijom i zaostavštinom evropskog nadrealizma, Kawamoto pokazuje da se vrlo dobro snalazi i u drugačijem okruženju, daleko od rodnog tla i od onog u čemu se već dokazao. Dok početak i kraj, sa smenom crno-belih fotografija, podsećaju na Markerov foto-roman, La Jetèe (1962), ono između je vrhunski, iskonski nadrealizam, dostojan Salvadora Dalía. A kad ugledate zelenog čovečuljka koji sedi na stepeništu bez početka i kraja, jedući nerođenu decu, postaje jasno da je neki uvrnuti Japanac tu umešao svoje prste...


*Shijin no Shōgai (A Poet's Life, 1974)*
trajanje: 19 min.

"This snow was not the same as other snow. But since it was made of crystallized dreams and spirit and hope, this difference was only natural, of course."

Okrećući se opet "cut-out" animaciji, ovaj put kroz ekranizaciju priče "japanskog Kafke", Kōbōa Abea, Kawamoto se bavi socijalnim temama. Sav u depresivnim sepija tonovima, najčešće u odsustvu muzike, a tu i tamo isprekidan opominjućim zvucima ili setnim klavirskim melodijama, Shijin no Shōgai govori o siromaštvu, "prednostima" i "vrednostima" kapitalizma, kao i o krhkosti ljudskog života, pod košmarno-nadrealnim velom.


*Dōjōji (Dojoji Temple, 1976)*
trajanje: 19 min. 

Sveštenik i akolit putuju ka hramu Dojoji, drumom ispunjenim hodočasnicima. Umorni od dugog puta, odlučuju da prenoće u kući mlade udovice, koja se zaljubljuje u sveštenikovog saputnika. Kako bi se odupreo njenim čarima, mladić lažno obećava da će joj se vratiti kada završi hodočašće. Ne verujući njegovim rečima, pomahnitala udovica kreće u potragu, dok je goruća strast polako izobličuje i pretvara u neman... Nalik početničkim ostvarenjima, Dōjōji deluje kao narodno predanje, ono koje je poslužilo i kao podloga za istoimenu Nōgaku predstavu, dok su dijalozi zamenjeni pokretima marioneta.


*Kataku (House of Flame, 1979)*
trajanje: 19 min.

Treći u Kawamotoovom istraživanju horora, Kataku, u najkraćim crtama bi se mogao opisati kao romantična i tragična priča sa duhovima, o smernoj devojci za čiju su se ljubav borili pesnik i ratnik. Mračna, poetična i setna, Kuća plamenova je ugledni primer rediteljevog jedinstvenog stila (što ne znači da ostali filmići nisu) i oličenje njegove neizmerne ljubavi prema bogatom nasleđu Japana. Maestralno, u svakom pogledu.


*Fusha no Sha (To Shoot Without Shooting, 1988)*
trajanje: 25 min.

"The greatest deed is to refrain from action. The essence of speech is silence. The ultimate in archery requires no shot."

U Odstrelu bez strele, ovaj autor nastavlja sa promovisanjem istočnjačkog folklora i religije, samo što sada prelazi na teritoriju Kine, vođen delom Atsushija Nakajime. Fusha no sha govori o iskušenjima, upornosti i istrajnosti Ji Changa, mladog strelca, koji želi (i uspeva) da postane najbolji u svom "zanatu". Po načinu na koji servira narodne mudrosti i naravoučenija, To Shoot Without Shooting se može smatrati najuniverzalnijom od svih tradicijom prožetih animacija.


*Iburi-Hime matawa Nemuri-Hime (Briar-Rose or Sleeping Beauty, 1990)*
trajanje: 21 min.

Najbolje ili bar najprovokativnije adaptacije bajki su upravo one koje se usuđuju da se udalje od kanona, razbijajući iluziju uvođenjem sebi svojstvenih novina (The Company of Wolves, Le Dernier Chaperon Rouge, Snow White: A Tale of Terror, korejski Hansel & Gretel). Takva je i Uspavana lepotica, po ideji Kyōko Kishide, koja preuzima i ulogu naratora, a u nadahnutoj Kawamotoovoj režiji i saradnji sa Kratky Film Praha i studijom Jiřía Trnke, njegovog "učitelja". Sveža, drska i psihoanalitička interpretacija svima dobro poznate fantazije donosi revolucionarni preokret u ključnom trenutku, na petnaesti rođendan radoznale Ružice i marginalizuje princa šarmantnog. Izvanredni kostimi lutaka i upečatljiva scenografija oživljavaju Evropu srednjeg veka.


*Fuyu no Hi (Winter Days, 2003)*
trajanje: 39 min.

Fuyu no Hi je posveta (i to kakva!) pesniku Matsuou Bashōu, odnosno vizuelizacija jedne od njegovih renku pesama. Kawamoto okuplja vodeće svetske (manje-više underground) animatore (Raoul Servais, Aleksandr Petrov, Kōji Yamamura...), pa njih trideset i petoro dobija zadatak da u sliku pretoči 36 strofa, od kojih bi svaka trebalo da traje bar pola minuta. Počev od kolažne, preko stop-motion, dvodimenzionalne & trodimenzionalne, claymation i rotoskopske animacije, pa sve do onih koje kao da su izrađene flomasterima, temperama, voštanim ili drvenim bojama, Fuyu no Hi se magično transformiše, poput gusenice koja postaje leptir, da bi se ponovo vratila u svoj prvobitni oblik. Svaka strofa ogledalo je specifične stilizacije, a zajedničko im je to što su artistični proizvod nečije razuzdane mašte i neospornog talenta. Zimski dani su karneval snova i pokazatelj da (ekperimentalna) animacija ne poznaje granice.


Preporuka:
Recenzija Knjige mrtvih, Deana Bowmana, @ midnighteye.com
Intervju sa Kihachirom Kawamotoom, @ midnighteye.com

1 Feb 2010

Gwen, le livre de sable (Jean-François Laguionie, 1985)

"Death is not allowed any mistake."

U peščanoj pustinji, bogovi su za sobom ostavili svetleći entitet (Makou) koji tokom noći ispušta gigantske kopije predmeta iz svakodnevnog života (cipele, naočare, slavine...). Pošto ne znaju pravu namenu rasutih objekata, nomadi koji nastanjuju taj nepregledni prostor, pronalaze druge načine za njihovu primenu. Vođeni radoznalošću, neustrašiva, trinaestogodišnja Gwen i Nokmoon, nemi dečak, odlučuju da napuste svoje sklonište i približe se "prebivalištu mrtvih", odakle dolazi "božanstvena" svetlost, ali Makou odnosi dečaka. Zajedno sa njegovom babom, vremešnom (stosedamdesettrogodišnjom!) Roseline, Gwen odlazi na put da pronađe svog prijatelja...


Halapljivo upijajući svaki sekund ovog animiranog filma, imao sam osećaj da istovremeno čitam delove Márquezovih 100 godina samoće ili koji Pavićev roman, gledam neko od Dalíevih remek-dela i pokušavam da pratim Lalouxov La planète sauvage, dok se iz daljine čuje umirujuća, kontemplativna muzika... Iako su značenja koja Laguionie ovde skriva maglovita, a (pretpostavljam) ukorenjena u religiji (ili nekoj grani filozofije), jedno je sigurno - Gwen je prava poslastica za ljubitelje nadrealizma i bizarnih fantazija.


Elegantna, tiha, nežna i polagana je avantura kroz koju prolazi junakinja, sa svojom starom saputnicom i vodičem. A na svakom njihovom koraku autor uspeva da zavede gledaoca skoro statičnim prizorima, pod velom pretežno toplih boja, pri čemu je svaki oslikan ljubavlju jednog umetnika, u kombinaciji kolažne i gvaš tehnike. Presudnu ulogu u formiranju priče, pored opčinjavajuće vizuelne ravni, igraju i opojne melodije sa orijentalnim uticajima, koje često preuzimaju ulogu reči ili služe kao sredstvo za hipnotisanje gledaoca. Iako su likovi gotovo ispražnjeni od emocija, a podređeni rediteljevoj maštovitoj, mističnoj i inspirativnoj viziji, njihova zbunjenost (i izgubljenost) je u potpunosti razumljiva, ili, bolje reći, prihvatljiva, budući da od razuma ovde nema mnogo koristi...

Fantazmagoričnost Knjige peska je neizmerna i kada istekne poslednji minut ostaje vam samo da se pitate: "Da li je sve bilo samo prijatan, peskom zavejan san?"