30 Sep 2009

Koroshi no rakuin (1967) VS Pisutoru opera (2001)

Režija: Seijun Suzuki

Moj prvi (i do nedavno jedini) susret sa Suzukijevim delom bilo je film Tsigoineruwaizen (aka Zigeunerweisen, 1980), kojim se ovaj (kako sam kasnije saznao) kultni reditelj vratio na velika vrata, sa čak 17 nagrada i 6 nominacija po belosvetskim festivalima, i započeo svoju tzv. Taishō Trilogiju. Dezorijentišuća, melanholična, nihilistična misterija, smeštena između dva sveta (živih i mrtvih/istoka i zapada), pružila mi je sve ono što sam (na osnovu tuđih komentara) očekivao - vizuelno privlačno i inteligentno, enigmatično ostvarenje, koje svog gledaoca-odgonetača proganja još dugo po završetku. Zato je bilo nemoguće odupreti se jednom od poslednjih Suzukijevih filmova, ali i onom koji je poslužio kao osnova za njegov nastanak i zahvaljujući kome je autor stekao kultni status.

Tokom svog rada za Nikkatsu studio (1956-1967), Suzuki je režirao oko četrdeset filmova, u kojima je, prema tvrdnjama raznih izvora, postepeno radio na izgradnji svog specifičnog stila. Kada je snimio Koroshi no rakuin (aka Branded to Kill), koji je u ono vreme predstavljao kulminaciju njegovog nadrealnog i apsurdnog pristupa, zbog čega su čelnici Nikkatsua i ranije negodovali, usledio je otkaz, a kao posledica otkaza i deset godina zabrane snimanja filmova:
"Suzuki makes incomprehensible films.
Suzuki does not follow the company's orders.
Suzuki's films are unprofitable and it costs 60 million yen to make one.
Suzuki can no longer make films anywhere. He should quit.
Suzuki should open a noodle shop or something instead."
Kyūsaku Hori, Nikkatsu president

Pošto je gos'n Hori (uz ovo smešno objašnjenje) ignorisao činjenicu da je Suzuki u zadnji čas dobio potpuno nejasan scenario, koji je trebalo prilagoditi u hodu, reditelj je tužio kompaniju, dobio parnicu, a par godina kasnije, brod Nikkatsu je potonuo.

Prepričati Koroshi no rakuin posle samo jednog (a najverovatnije i posle šesnaestog ili stoprvog)  gledanja znači postaviti sebe u vrlo nezgodan položaj. "Priča" o trećerangiranom ubici japanskog podzemlja, Goru Hanadi, koji obožava miris kuvanog pirinča (zato što ga seksualno uzbuđuje!), u početku nije delovala nimalo neobično, kada se izuzme Gorov fetiš. Međutim, sa pojavom misteriozne (+ lepe i zgodne) Misako, koju u stopu prate voda (pljusak!), mrtve ptičice i leptiri, sve je krenulo nekim čudnim tokom. Kada se misija za koju vrbuje Gora izjalovila, nekadašnji ubica je i sam postao meta "Fantoma" (tj. Broja 1). (Kamo sreće da je tako jednostavno!)


Struktuiran poput košmara, u kome se scene ređaju jedna za drugom skoro bez ikakvog reda, a kamoli smisla, sa povremenim upadom stidljivih tračaka bizarnog humora, Branded to Kill je teško svarljiv. Štaviše, ni sam nisam siguran da li sam uživao ili me je umorio nategnutom, psihotičnom atmosferom, stvorenom Suzukijevim teranjem inata. Donekle je, rekao bih, izneverio moja očekivanja, mada, što više razmišljam o njemu (a razmišljanje i traženje nepostojeće (?) logike je, hteli vi to ili ne, u ovom "slučaju" neizbežno), imam osećaj da me je zatekao nespremnog ili loše raspoloženog. Iako je gluma izuzetna (možda na momente preterana), scenario simpatično uvrnut (u nedostatku prikladnijih reči), crno-bela fotografija odlična (slike nikako ne izbijaju iz glave), a režija briljantna (uprkos sukobu interesa), ovaj film mi se učinio slabijim od "duhovnog naslednika" Pisutoru opera... Da ne bih još dublje potonuo u kontradikciju, zaustaviću se ovde. (A i kako suditi filmu, koji reditelji poput Jima Jarmuscha, Johna Wooa, Chan-wook Parka i Quentina Tarantina navode kao jedan od uticaja, pri čemu postoji i mogućnost da je glavni lik sa kolagen-obrazima uticao na Ženu iz Radijatora u Glavi za brisanje Davida Lyncha?)

Pisutoru opera (aka Pistol Opera), ostvarenje koje reditelj snima sa svojih 78 godina i to nakon skoro desetogodišnje pauze (i više od 30 godina posle nastanka Branded to Kill), vraća se Broju 3, ovaj put s nadimkom "Stray Cat", a u koži lepe i smrtonosne Miyuki Minazuki (koju tumači Makiko Esumi, Nui u igranoj adaptaciji mange Mushishi iz 2005). Na svom putu da postane Broj 1, Miyuki će morati da se izbori sa osipanjem Esnafa plaćenih ubica, dobijajući naređenja od misteriozne Sayoko Uekyo (Sayoko Yamaguchi - Sakuya iz Terayaminog Les fruits de la passion), primajući beskorisne savete od Gora Hanade, nekadašnje "trojke", a sada senilnog "Šampiona", Broja 0 (Mikijiro Hira) i dolazeći u susret sa uvrnutim "kolegama", a sve to u pratnji devojčice Sayoko (jedanaestogodišnja, ali izvrsna početnica Hane Kan), koja i sama želi da postane plaćeni ubica (!).


Oslobođen lanaca Nikkatsu studija, a dokazavši se kao autor u gorepomenutom Tsigoineruwaizen-u, Suzuki je stvorio "Mind-Blowing" Rapsodiju Raskošnih Boja, koje su mu '67. bile uskraćene (ali zato nadoknađene pametno iskorišćenim prednostima crno-bele fotografje). Gotovo da nema scene koja nije osmišljena poput kratke pozorišne predstave, a potom vešto implementirana u filmsko tkivo, iskorišćavajući teatralnost kao vrlinu, a ne manu, onako kako se od mnoštva manjih snova ili njihovih delova izgrađuje jedan veći, "ozbiljniji" san - onaj koji, u stvari, sanjate. Svojim likovima Suzuki dozvoljava kretanje i komunikaciju u stilizovanom maniru (pri čemu pokret postaje deo koreografije), prelaz iz svesnog u podsvesno i obrnuto, igranje uz recitovanje pesmice o Humptyju Dumptyju, dijaloge na (neodoljivom) "engReskom", kao i izvođenje monodrama u kojima će vam pričati o zlatnoj ribici ili o fascinaciji zastavama. Svoju inspiraciju pronalazi i u pop-kulturi, pa ćete u određenim trenucima pomisliti da gledate animirani film/igrani anime, ali sasvim drugačiji u odnosu na ostale sa takvim predznakom. Ponekad je pravi izazov razlučiti da li je reditelj ozbiljan ili samo pokušava da ispriča dosetku.


Genijalnost P. Opere se ogleda i u njenim protagonistima, što zbog duhovitih nadimaka koje nose ("Dark Horse", "Painless Surgeon", "Hundred Eyes"), a što zbog osobina koje su im pripisane (ljubav prema Japankama i japanskom teatru "Bezbolnog hirurga", na primer, ili pretvaranje "Mračnog konja"). "Stray Cat" Miyuki, agent Sayoko i devojčica Sayoko, zajedno sa staricom koja živi sa Miyuki mogu se posmatrati kao manifestacije jedne žene (naročito ako uzmete u obzir natpis "Četiri godišnja doba" ispred Miyukine kuće). U skladu sa takvim tumačenjem, Pistol Opera predstavlja neku vrstu potrage za identitetom/upotpunjavanjem ličnosti (Miyuki ipak teži da postane No. 1) kroz koju autor, savijajući prostor i vreme prema sopstvenom nahođenju, preispituje sebe i svoju prošlost.

Suzukijevo iskustvo je više nego očigledno, ali starost kao da je zaboravljena. I dok Branded to Kill deluje kao delo umornog starca, Pistol Opera odaje utisak samouverenog mladog reditelja. Možda sve ovo zvuči nelogično, ali prihvatanje odsustva logike, odnosno prisustva "logike snova", jeste preduslov za uživanje u nadrealno-eskapističkom delu ovog dekice.

28 Sep 2009

Statua

Kao što sam obećao u sažetom uvodnom članku - biće izuzetaka, a neka prvi bude jedna od mojih (starijih) kratkih i još uvek neobjavljenih priča...

STATUA
  
    Prošlo je dvadeset godina otkako je za sobom ostavio gomile leševa, u rupama koje su zatrpavali peskom ili zemljom. Samo je on znao da ti leševi nisu ljudski i da zbog njih ne oseća grižu savesti. Otvorili su vrata koja nisu smeli da otvore. Možda je to bio jedini razlog za krvoproliće…
    Na brodu koji je stigao u luku pre godinu dana nije bilo nikoga. Pretražili su ga nekoliko puta, ali jedina živa bića bili su krupni, beli pacovi. Brod je bio u savršenom stanju. Nekoliko crvenih, svilenih haljina činilo je tovar.
    “Kako možeš znati da je tamo bilo ljudi?” - upitala ga je, posmatrajući njegovo obnaženo telo.
    “Ne mogu. Kako je dospeo u luku, ako nije bilo ljudi?”
    “Zar posle svega što se dešavalo očekuješ da znam odgovor na takvo pitanje? Ovo je misterija.”
    “Svašta. Budimo racionalni. Duhovi ne postoje.”
    “Brodovi duhova su u mnogo gorem stanju nego ovaj.”
    “Spava mi se. Razgovaraćemo drugi put.”
    Uvređena njegovom ravnodušnošću, ustala je i obukla svoju prozirnu kućnu haljinu. Izašla je iz sobe, zalupivši za sobom vrata. U kuhinji je bilo toplo. Otvorivši prozor, iz frižidera je uzela flašu soka od maline. Sela je na stolicu koja je bila najbliža prozoru i razmišljala o nadolazećem dronjavom jutru.
    “Ne mogu da zaspim.” – stajao je na vratima kuhinje, naslonjen na okvir.
    “Rekao si da ti se spava. Zašto onda ne spavaš?”
    “Ne mogu, iako sam umoran. Uskoro će se završiti i ova noć…”
   “…i počeće dan kome smo se nadali. Znaš li ti koliko to patetično zvuči?”
    Osmehnuvši se njenoj vatrenosti, prišao je stolici na kojoj je sedela i obgrlio je oko vrata. Kosa joj je mirisala na pomorandže i vetar koji dolazi sa mora. Udišući omiljeni mu miris, zatvorio je oči.
    “Opet se kriješ. Zašto?”
    “Krijem se zato što se samo tako osećam bezbedno.”
   “Kakva je to bezbednost u skrivanju? Šta se dešava kada budeš pronađen?”
    “Ne znam… ali znam da smo uništili svoje pravo da budemo normalni. Gazeći po njegovim leđima, učinili smo ono zbog čega se kajemo i nemamo miran san. Toliko je nevinosti ostalo u nama, da čak u obe šake može da stane.”
    “Šta hoćeš da kažeš?” – zbunilo ju je njegovo ispovedanje.
    “Hoću da kažem da ne vidim jasno budućnost, a ni njenu decu. Hoću da kažem da smo postali kurve koje odvode u krevet i onog koga nikada ne bi odvele, za male pare. Bez manira i bez samopoštovanja.”
    “Da li si makar na trenutak pomislio na brutalnost ovog događaja?”
    “Brutalnost? O čemu to govoriš?”
    “O brodu… Masovni ubica se ukrcava tako da ga niko ne primeti, ubija sve članove posade i po dolasku broda jednostavno nestane.”
    “Da li hoćeš da kažeš da je ubica znao da upravlja brodom?”
    “Ne. Nisam to rekla. Hoću da kažem da postoji i takva mogućnost.”
    “A šta je sa telima?”
   “Bacio ih je u vodu… Vidiš, kad malo bolje razmislim, taj ubica bi mogao da bude i žena.”
    “Žena?”
    “Da, žena koja je nekada živela u vodi.”

***
    U obližnjem mestu, takođe na obali, živela je starica za koju se govorilo da proriče budućnost. Godinama unazad, stanovnici tog malog naselja su se iselili, a starica je ostala potpuno sama, bezuspešno se trudeći da odgovori na pitanja o sopstvenoj budućnosti.
    “Zašto su svi otišli?” – pitala bi sebe ili neku od svojih mačaka, kada bi joj se sklupčala u krilu, dok joj je vetar šaputao laži o ljudima koje nije ni poznavala. Jednog dana, tek što se beše smračilo, neko joj pokuca na vrata. Otvorila ih je, uhvativši se za kvaku levom rukom, a desnom se pridržavajući za zid.
    “Dobro veče, bako!” – sa osmehom na poluizboranom licu, obrati joj se stranac, neobično visok.
    “Dobro veče, stranče! Kojim dobrom?”
    “Zalutao sam. Jedino je u Vašoj kući upaljeno svetlo, pa sam namerio prenoćiti ovde, ako imate koju slobodnu sobu.”
    “A, to… Pa, uđite, stranče, uđite. Imam nekoliko praznih soba. Neka od njih svakako će Vam odgovarati… Nego, recite Vi meni kako se zovete.”
    “Ivan Esens.”
    “Pa, gospodine Esens…”
    “Ivan, molim vas.”
    “Dobro, Ivane… pođite za mnom. Pokazaću Vam sobe.”
    “Ovo je velika kuća za jednu staricu.” – primetio je, dok su prolazili kroz duge hodnike staričinog doma. “Zar živite sami?”
    “Zavisi… najčešće sam sama.”
    “Mislim da vas nisam najbolje razumeo.”
   “Zavisi… od tačke gledišta… Postavili ste mi pitanje i ja sam Vam odgovorila. Zar nije tako?”
    “Verovatno…”
    “Evo nas! Ovu sobu sam namenila svom sinu. I Vama će prijati.”
    “Hvala. Laku noć.”
    “Laku noć.”
    Narednog jutra, Ivan se probudio u lokvi krvi.
    “Ko si ti?” – upitao je riđokosu devojčicu koja je sedela na velikom, gvozdenom krevetu.
    “Pitanje je ko si ti, Ivane Esens. Zašto si došao ovamo? Zašto si tako nespretan?”
    “Plašim se da je…”
    “Ti se plašiš?! Ti?! Znaš li koliko to smešno zvuči? Ti čak ne znaš ni šta te reči znače… Ti nikad nisi video strah!”
    “Čija je ovo krv?”
   “Zar je to sad važno? Mislila sam da si pametniji. Razočarao si me, Ivane Esens. Kada ćeš shvatiti?”
    “Šta treba da shvatim?”
    “Treba da shvatiš… da ne postojiš.”

***
    “Ne možeš da uđeš, ako prethodno ne otvoriš vrata.”
    “Molim? Je l’ meni nešto kažeš?”
    “Nisam ništa rekla. Ćuti i jedi.” – tog jutra bila je mrzovoljna i nije se ni trudila da to sakrije.
    “Razmišljao sam o našem noćašnjem razgovoru… o brodu.”
  “Ma zašto već jednom ne umukneš?!” – dreknula je i istrčala iz kuhinje, zalupivši za sobom vrata. Zbunjen njenim ispadom, ustao je sa stolice i prišao im. Naslonivši na njih glavu, osluškivao je razgovor koji je u predsoblju vodila sa neznancem. Međutim, nije uspeo da čuje gotovo ništa, jer su i ona i neznanac šaputali, trudeći se da za sebe sačuvaju to što im je prelazilo preko usana. Odjednom, čuo je kako izgovaraju njegovo ime i oprezno se odmaknuo, hodajući unazad. Činilo mu se da tone, da će se rastopiti poput kocke šećera, koju je pukim slučajem neka iznurena starica ubacila u svoj čaj, umesto one koja joj je bila dostupnija. Na trenutak je prestao da diše, jer nije mogao da sluša šumove sopstvenih pluća. Otvorio je usta da oseti prazninu, ali praznine nije bilo. Nestala je sa umornim neostvarenim željama. Zatvorio je oči ne bi li se pretvorio u mrak, ali ga je mrak odbio kao nezadovoljno novorođenče majčinu sisu.
    “Tražio te je neki čovek.” – kada se vratila u kuhinju, raspoloženje joj se beše naglo promenilo. “Tvrdio je da te poznaje, ali ja sam ga slagala. Rekla sam mu da danas nećeš biti kod kuće.”
    “A šta ćeš mu reći kada se vrati, za dan ili dva?”
    “Izmisliću nešto.”
    “Kako je izgledao?”
    “Visok i mršav, koju godinu stariji od tebe, neprijatno učtiv, sitnih očiju i izduženog lica. Podsetio me je na…”
    “… uzdah. Podsetio te je na uzdah, zar ne?”
    “Ne znam. Više nisam sigurna.”
    “Da li je rekao kako se zove?”
    “Jeste. Rekao je da se zove Ivan. Ivan Esens.”
    “Ivan Esens… Da li si nekada imala osećaj da te neko prati? A potom se okreneš i shvatiš da nema nikoga iza tebe.”
    “Ne. Zašto pitaš?”
    “To je stvar navike. Nešto poput izgubljenosti u prostoru… Možda se tada svi pretvaramo u kukavice.”
    “Šta hoćeš da kažeš? Uopšte te ne razumem.”
    “Kada bih prestao da pišem, zatvorio bih krug oko naše prošlosti. Imali bismo nejsanu predstavu o tome šta nas očekuje. A svaki novi sekund unapred izgubljenog vremena raspao bi se sam od sebe. Ostavljajući senke, stvorili bismo svetlost koja se ni u mraku ne vidi… U  beskrajnoj igri, vrhovi naših prstiju dodiruju nečiju vrelu kožu… Hoću da kažem da ne postoji dan kada su svi rođeni i kada su svi umrli. Ne postoji obično ludilo neobičnih ljudi.”
    Uhvativši je za ruku, dok ga je sa nevericom pratila svojim zelenim očima, odvede je do ogledala u predsoblju i, namestivši je iza sebe, reče:
    “Pogledaj i reci mi čiji je ovo odraz. Ko je ova spodoba, jer sasvim pouzdano znam da to više nisam ja.”
    “Počinješ da me plašiš.”
    “Nema razloga za strah. Reci. Da li vidiš izopačenost mog duha? Da li treba da tražim oproštaj?”
    Taman kad je htela da mu odgovori na suluda pitanja kojima ju je sve više zabrinjavao on je prekide:
    “Znam… i sam znam odgovore. Ne moraš ništa da mi kažeš.”
  Okrenuvši se prema njoj, uputi joj ispražnjeni pogled. Svojim mesnatim pipcima purpurno ništavilo stezalo mu je um sve jače i jače, preteći da ga sasvim zdrobi i posipa Bezdan usitnjenim ostacima. Teret prećutane istine nadvio mu se nad glavom, maskiran u crne oblake očaja. Izmišljena Reč, teška kao olovni oklop, sklopila se oko njegovih udova, ne dozvoljavajući mu da se odupre slikama Sudbine. Podigao je ruku da joj dodirne obraz, ali njeno lice postepeno se gubilo – bio je sluđen slepilom zalutalih duša.
    “Kada bih mogao da spalim misao… kakvim plamenom bi gorela?” – pitao je samog sebe, našavši se u prostranoj sobi, bez nameštaja. Po podu behu naslagane crne, mermerne ploče, uglačane do potpunog sjaja. Zidovi su bili tapacirani crvenim plišom i ispresecani drvenim okvirima. Unutar nekoliko okvira visile su slike njemu nepoznatog umetnika, a na svakoj beše naslikano tužno detinje lice. U toj galeriji, galeriji ispijenih detinjstava, nije bilo prozora, te su je osvetljavali veliki kristalni lusteri koji su, poput ledenica, visili sa plafona. Osvrnuvši se oko sebe, uočio je visoka vrata, iako su i ona, nalik zidovima, bila ušuškana u meki, krvavi pliš. Odjednom se, na njegovo zaprepašćenje, otvoriše i u sobu ušeta devojčica od (kako je procenio) dvanaest godina, držeći neupaljenu sveću od plavog voska u levoj ruci. Približila mu se, oprezno gazeći, kao da se bojala da će probuditi nekog ili nešto, budu li joj se čuli koraci.
    “Dobro, Pišče, šta hoćeš od mene? Ivan mi je oduzeo sve moći i mislim da ti moja pomoć neće mnogo značiti. Štaviše, mislim da ti je ne mogu ni pružiti. Evo, čak ni sveću nisam upalila.” – ispružila je ruku prema njemu, pokazujući mu onu čudnu, plavu sveću.
    “Zašto bi je palila? Zar u ovoj sobi nema dovoljno svetla?”
    “Ako pogledaš malo bolje, nema. Ovo nisu lusteri.”
    “Nego?”
    “Ne znam. Kaži ti meni.”
    Bacivši još jednom pogled prema plafonu, pogleda u devojčicu i reče:
    “Nisu lusteri. Ovo su moja deca.”  
    “Ali ti nemaš decu.”
    “Nemam… Ipak, ovo su moja deca.”
    “Dobro. Neka ti bude. A šta je sa ovim slikama? Jesu li i one tvoja deca?”
    “Misliš na ova tužna, mlada lica?”
    “Kako god.”
    “Nisam siguran…”
    “Zato što ne prepoznaješ sebe!”
    “Koješta! Ovde ima na stotine potpuno različitih mališana.”
    “Kakve to ima veze? Ti si imao bar dva detinjstva – jedno muško i jedno žensko. Budi srećan zbog toga. Meni ostaje samo ovo malo, pogano telo. Verovatno je Ivan priželjkivao ovakvu sestru.”
    “Ivan Esens, pretpostavljam.”
  Osmehnuvši se zlobno, ali istovremeno i neodoljivo, udaljila se nekoliko koraka unazad i spustila sveću na pod. U ušima su mu odzvanjale poslednje njene reči, pre nego što je izašla iz sobe:
    “Mnogo si sjeban, Pišče. Svejedno, čuvaj se.”
    Sledeće čega se sećao bilo je simpatično lice medicinske sestre koja mu je donela doručak.
    “Dobro jutro, spavalice.” – pozdravila ga je, bezrazložno vesela.
    “Koliko dugo sam ovde?”
    “Tek jednu noć.”
    “Gde je…”
    “Vaša supruga je pre nekoliko minuta otišla kući. Doktor je rekao da nema potrebe da bude toliko zabrinuta… a provela je celu noć u bolnici, sedeći pored kreveta.”
    “Moja supruga?”
    “Da. Ona vas je dovela. Bili ste bez svesti… Doktor kaže da ćete i Vi uskoro kući. Nećemo vas zadržavati.”
    Pošto je pomakla zavesu i otvorila prozor, izašla je, ostavljajući ga u bezličnoj bolničkoj sobi sasvim samog. Zidovi su bili okrečeni u zeleno. Na zidu koji je bio najbliži njegovom krevetu stajala je reprodukcija neke slike, čijeg naziva nije mogao da se seti, niti se mogao prisetiti autorovog imena. Okvir je bio premazan bezbojnim lakom za drvo, a staklo je bilo besprekorno čisto, pa je zaključio da u bolnici, bez obzira na priče koje su kružile po gradu, vode računa o higijeni. Primetio je još nekoliko reprodukcija i začudio se kako ne može da prepozna nijednu. U jednom uglu sobe, naspram njegovog kreveta, stajala je stolica čije su sedište i naslon bili presvučeni plavim lanenim platnom. Zavesa je bila bela, transparentna i duga skoro do poda. Uzalud se trudio da odgonetne od čega je sačinjena, jer su mu zavese uvek smetale i nije ni želeo da sazna poreklo materijala. Došlo mu je da ustane i da je skine, a potom je zgazi i unese nemir u njenu nepodnošljivu belinu.
    “Sada si baš zabrljao.” – glas njemu jedva poznat sledio mu je krv u venama. “Kada ćeš prihvatiti krivicu za svoja zlodela? Zar nisi odavno prestao da dišeš?”
    “Šta hoćeš od mene?”
    “Ništa… Samo te opominjem. Olenjio si se.”
   “Lenjost? Mislim da grešiš, prijatelju? Uostalom, grehovi mrtvog čoveka i nisu grehovi.” – pridignuvši se, seo je na ivicu kreveta i kroz otvoren prozor zagledao se u sivo nebo. Oblaka je bilo sve više i više. Teški i gladni, gutali su zajedljivo sivilo.
    “Kao anatema koja se prosula iz čaše potonjeg prokletnika.”
    “Ne, već kao kopanje po večnosti.”
    “To je samo izgovor, Pišče. Truli izgovor, ništavilo. Od koga očekuješ večnost?”
    “Kajanje… kajanje će mi pružiti večnost.”
    Grohotnim smehom glas donese tamu, iako je veče trebalo da nastupi tek za nekoliko sati.

***
    “Otkada se vratio iz bolnice, samo ćuti.” - žalila se mladiću koji se predstavio kao prijatelj njenog supruga. “I ranije je bio ćutljiv, ali ovo… ovo je van svake pameti. Osim toga, primetila sam da noću ustaje, a u krevet se vraća drhteći.”
    “Da li ste ga pratili u tim noćnim šetnjama?”
    “Mislite da bi trebalo?”
    “Možda ćete otkriti izvor njegove drhtavice.”
   “Bojim se da će ga moje uhođenje još više udaljiti od mene, a ja nisam spremna da rizikujem… Jedino mi ostaje da se nadam da je ovo zastranjivanje samo privremeno i da će za nekoliko dana biti opet onaj stari.”
    “A šta ćete preduzeti ako sve vaše nade padnu u vodu?”
    “I ja ću za njima…”
   “Ali Vi ne smete sebi dozvoliti da, umesto spasioca, postanete davljenik. Ko će Vas izvući na suvo, kada budete prestali da dišete?”
    “Neću… prestati da dišem, ako sam se rodila u vodi. Moram ponovo da naučim…”
    “Da naučite? Šta?”
    “Da živim kao i sve ostale sirene.”
    Ne mogavši da se suzdrži, mladić se nasmeja tako glasno, da je ona, Piščeva žena, pomislila da joj se ruga.
    “Oprostite… oprostite, ali ovo je bilo jače od mene.” – izgovorio je, dok je dolazio do daha. “Zar u tim godinama verujete u bajke? Otkud Vam ideja da sirene postoje?”
    “Uprkos Vašoj očiglednoj brizi kako za mog muža tako i za mene, Vi ste isti kao i svi ostali. Običan nitkov i neznalica. I nema potrebe da se izvinjavate, jer su se Vaše uvrede već duboko urezale u moju svest, a ožiljci koji budu ostali podsećaće me zauvek na jedno okrutno, a ipak umiljato lice i na svirepost reči koje su, klizeći preko slatkog jezika, doprle do mojih ušiju, u najgori mogući čas.”
    “Kako možete da budete tako nezahvalni?! Sve vreme pokušavam da Vam pružim utehu, a Vi?! Izvrćete moje reči na naličje, pa tako liče na uvrede, a ja na neprijatelja i varvarina.”
    “Zašto joj ne otkriješ istinu?” – bled kao avet, pridruži im se Pisac. “Ah, da… setio sam se. Istinu si smeo da otkriješ samo jednom ljudskom biću, a to sam bio ja. Sećam se i dana kada se to desilo… Sećam se, a želim da zaboravim… da zaboravim tvoju nečistu ljubav…”
    “Šta sve ovo treba da znači?” – beše zapanjena Piščevim rečima. Međutim, umesto odgovora, dobila je samo dva uvenula pogleda…

    … Noseći suzu u oku i krv na dlanovima, istrčala je iz sobe, ostavljajući ih u samoj utrobi dana na izdisaju. Tek nedelju dana kasnije, pronašli su njen leš, netaknut i neobično svež. Rumenih usana i još rumenijih obraza, podsećala je na usnulo čeljade, nevinost zarobljenu u vrhu kišne kapi. Skamenjen u svojoj golotinji, Pisac je opominjao svakog prolaznika. Namćorastog starca i trudnicu koja je, ruku pod ruku, išla sa svojom majkom u crkvu. Uznemirenog mladića koji je nekud žurio, noseći gomilu papira. Staricu u invalidskim kolicima, koju je gurao iznureni sin. Devojku koja se stalno smejala i njene zatucane drugarice. Međutim, nijednom od njh nije bilo stalo da gleda u ružnu statuu koja je prkosila Zemlji, da bi ostala pokorna Nebu. Ushićena njenim sivilom, uhvatiše se sva deca tog priobalnog mesta za ruke, opkolivši je svojim majušnim telima. Držeći se čvrsto, vrteše se u krug, dok im stopala nisu otupela i dok im oči ne izgubiše sjaj. Na obali usnulog mora, stajala je riđokosa devojčica, u društvu svoje bake, i tada, sirene prekinuše poj…

27 Sep 2009

Les fruits de la passion (Shūji Terayama, 1981)

"...Sous le fouet du Plaisir, ce bourreau sans merci..."
                                                               Recueillement,
                                                               Charles Beaudlaire

Nije sasvim slučajan ovaj Bodlerov stih, kojim Terayama otvara svoju erotsku, nadrealnu  (i višejezičnu) dramu, jer u njemu kao da je sažeta tužna priča o emocionalno opustošenim ljudima, pre svega ženama, zarobljenicama nemilosrdnog sveta...


Zasnovan na romanu Retour à Roissy francuske novinarke i književnice Pauline Réage (ovde i u ulozi naratorke), Les fruits de la passion govori o devojci "O" (anđeoski nežna Isabelle Illiers) koju (lažna) ljubav prema dosta starijem gospodinu Stephenu (jezivi Klaus Kinski) dovodi u javnu kuću, smeštenu u sirotinjski kvart Šangaja 20-ih godina prošlog veka. U "O" se zaljubljuje siromašni (najverovatnije maloletni) mladić koji se pridružuje revolucionarima, nadajući se da će doći do novca, kako bi mogao da joj priđe. I dok se politički prevrat u pripremi prepliće sa životima stanovnica burdelja, "O" igra Stephenovu bolesnu igru, a Stephen nalazi novu igračku u liku Nathalie (Arielle Dombasle)...


U poređenju sa ostalim ostvarenjima Shūjija Terayame (koja sam do sada imao prilike da vidim), ovaj film ima daleko koherentniju formu, tako da će sigurno mnogo lakše naći svoj put do većeg broja gledalaca - što zbog erotike (čitaj: nesimuliranog (ili fantastično simuliranog?) seksa), a što zbog Klausa Kinskog koji je, posle 40 godina rada na filmu, najverovatnije stekao armiju fanova. Međutim, smirivanje avangardnih strasti nije sprečilo reditelja da umetne neke od svojih zaštitnih znakova - počev od glumca Takeshija Wakamatsua  (perverznog osmeha) u (cameo) ulozi čuvara burdelja, preko senke koja ostaje na zidu, čak i kada njena vlasnica promeni mesto, vrata iza kojih se odjednom i niotkuda pojavljuje morska voda, pa sve do ukrpljene (tj. crvenim koncem zašivene) fotografije. I tu nadrealizmu nije kraj.

"As the fortune teller walks by Death, the day is breaking."

U sceni u kojoj se "O" priseća svog detinjstva, otac je drži za ruku i dovodi na čistinu, gde kredom po asfaltu isrctava pravougaonik i odlazi, ostavljajući je u njemu. Nakon toga nailazi patuljak koji kotrlja upaljeni obruč i slobodno prelazi granice "O"-inog "zatvora"... Kada Aisen (jedna od kurvi koja već deset godina živi u ubeđenju da je glumica) odigra svoju poslednju ulogu, ubijajući glavnog glumca (tj. svog klijenta), izvršava samoubistvo tako što se baca u reku, da bi isplivala na koncertnom klaviru koji je Sakuya (jedna od njenih "sestara") izmislila još kao devojčica i koji je svirao samo za njih... Naravno, ni ovde nije moguće staviti tačku uvrnutoj (ali ukroćenoj) strani filma.

Terayamin mise-en-scène pleni svojom bezobraznom lepotom, a prepoznatljiva fotografija Tatsua Suzukija (povremeno prošarana čudnim filterima) uspeva da je uhvati u punom sjaju (svaki kadar uslikan je besprekorno). Enterijer kuće razvrata sa kružnim prolazima i raznolikim spravicama za uživanje, crno-bela smena između odela i lepeze gospodina Stephena i fantastični kostimi u završnici priča su za sebe. Melanholična muzika Terayaminog stalnog saradnika, J.A. Seazera, savršeno se uklopila u tu skoro pa alternativno-istorijsku viziju Kine.


G-đica Illiers, koja je svoju karijeru započela soft-pornićem L'immorale (1980) sasvim solidno se snašla u ulozi stalno napućene "O", koja se tokom filma (ako sam dobro izbrojao) nasmešila samo dvaput (jer je jedino u tim trenucima mogla da zaboravi na strah od napuštanja). Kinski, kao matori lisac koji se iživljava nad par puta mlađom lepoticom, istovremeno izaziva strahopoštovanje i gađenje. Mladić koji se zaljubljuje u "O" je najverovatnije naturščik koji je svojih pet minuta slave iskoristio na najbolji mogući način. Tu je i japanski zabavljač i glumac Peter (koji se pojavljivao u Kurosawinom Ran i Matsumotovom Bara no Sōretsu) u ulozi Madame (jer malo travestije u ovakvim filmovima nikad nije na odmet)...

Budući da je snimljen u francusko-japanskoj koprodukciji, Les fruits de la passion objedinjuje evropsko i japansko, a takvu kombinaciju ne bi trebalo propustiti.

26 Sep 2009

Eksperimentalni svet slika: Nastavak

Ori (The Cage, 1964) 
Od WC šolje, preko nošenja/razbijanja/imitiranja satova, sumanute (ritualne?) igre punačke starice, sve do šetnje s kozom i bez koze (i to nije sve!), Terayama istražuje čoveka, kao roba vremena (što je sasvim logično, s obzirom na naslov, iako ima elemenata koji podležu nekoj sasvim drugoj logici). Psihodelična muzika i crnozelena fotografija obeležavaju audio-vizuelnu prezentaciju Kaveza.

  
Tomato Kecchappu Kôtei (Emperor Tomato Ketchup, 1971)
"Article 1: The Emperor is sacred and inviolable.
Article 2: By law, the Imperial Throne shall be ascended at childhood and abdicted at youth.
Article 3: The Imperial shoes are polished by His father's tongue, His tedium soothed by His mother's violin.
 ...
Article 8: The Emperor wears a hat and removes it for no reason.
..."
... i tako dalje, i tako dalje. U neodređenoj budućnosti (ili možda prošlosti?) deca su se pobunila protiv odraslih. Za cara proglašavaju klinca koji usvaja ime po svojoj omiljenoj hrani. Stvarajući utopiju zasnovanu na samozvanim pravilima, mladi naraštaji rade šta god im je volja, uključujući i seksualno zlostavljanje roditelja... Zahvaljujući malom, podmuklom, konzervativnom skotu koji čuči u meni, Kečap-cara sam video kao najkontraverznije Terayamino delo, a pretpostavljam da je još jedan od razloga činjenica da sam rođen nakon 70-ih, koje su dale toliko slobodoumnih filmskih ostvarenja. Snimljen u crno-beloj fotografiji, povremeno kao polu-dokumentarac i sa umetanjem teksta na nemačkom preko slike, a praćen muzikom koja priziva zvukove Indije (?) i jednom skroz uvrnutom dečjom pesmicom, Emperor Tomato Ketchup, za razliku od ostalih, nosi vrlo jasnu antiratnu poruku. Kroz (ovu) skraćenu verziju istoimenog dugometražnog filma, reditelj vrlo upečatljivo izražava svoje gađenje prema događajima iz II svetkosg rata, koji je i sam preživeo.


Janken sensô (Rock-Scissors-Paper War, 1971)
Dva polu-uniformisana mršavka vode rat, kroz popularnu jan-ken-pon (aka rock-paper-scissors) igru, smeštenu u napuštenom skladištu (?), nadograđujući je novim "momentima", poput navlačenja automobilske gume na glavu ili guranja komadića cigle u gaće. Kao po običaju, reditelj vas podvrgava uvrnutaj muzičkoj podlozi koja, u ovom slučaju, kombinuje kompoziciju klasične muzike sa Hitlerovim govorima i groktanjem svinja. Ovakvog otkačenjaštva nema ni kod Miikea.


Seishonen no tame no eiga nyumon (Young Person's Guide To Cinema, 1974)
Vodič kroz filmove za mladež izveden je u 4 varijante - Roze, Zelena, Plava i sve tri zajedno. Treba videti, jer ne vredi pričati...


Butterfly (1974)
U nekoliko reči - vizuelno privlačno artistično orgijanje. Leptir, trbuhozborac, uživanje u pilećem bataku... A, preko svega, crne siluete koje vas ometaju poput onih što vole da napuste bioskopsku salu usred projekcije. Zanimljiva tehnika kojom će se Terayama, uz izvesne izmene i dopune, kasnije često zabavljati...


Laura (1974)
"We're not just light and shadow on the screen. We've got eyes just like you. We know the types that come to experimental films... Other guys think "avant-garde" means a naked lady."
Neke su od reči koje jedna od tri izazovne Japanke na pozornici kabarea (?) upućuje gledaocu u drugom redu, dok tamani sirovu ribu (opet meso!). Kada se on osmeli da stupi na scenu, iziritiran njenim kreveljenjenm, sve tri se sručuju na njega, skidaju mu odeću i "maltretiraju" na različite načine. Ovde se reditelj samopodrugljivo poigrava idejom o tome šta predstavlja avangardna umetnost.

 

Meikyû-tan (Labyrinth Tale, 1975)
Pošto ih nisam gledao hronološki, Priča o lavirintu je bila prva na spisku odgledanih (nakon dugometražnih Saraba hakobune i Kusa-meikyû) i u trenutku mi je prirasla za srce, a Terayami obezbedila mesto među omiljenim mi rediteljima. Likovi sa upadljivom šminkom otvorili su vrata koja vode u svet Jednog Genija, čija stvaralačka moć impresionira. U ovom neobičnom karnevalu raskošnih iluzija, snoviđenju koje se teško zaboravlja, Terayama koristi kontrast između tamnozelene/plave i bele, koji je u određenim scenama pojačan do te mere, da je slika preplavljena belinom ispod koje se jedva naziru siluete.


Hôsô-tan (A Tale Of Smallpox, 1975)
Umotavanje glave u zavoj. Puž. Zakucavanje eksera. Partija najbizarnijeg bilijara. Pranje zuba. Testera. Prolazak kroz samostojeća vrata usred mora... Uzaludno je prepričavati. Kao što i sam naslov kaže, ovo je (nadrealna) priča o velikim boginjama. Uspeli pokušaj otelotvorenja bola.


 Shimpan (Der Prozess, 1975)
Opsesija ekserima u Procesu doživljava vrhunac, pa ovaj predmet dobija višestruko značenje.
* Ekser kao uzrok bola/depresije/straha;
* Ekser kao falus/učesnik koitusa/izazivač orgazma;
* Ekser u službi straha/frustracije/nipodaštavanja znanja.
Napeta muzika kao u kakvoj horor misteriji preobražava se u relaksirajuću melodiju u poslednjih desetak minuta potpune (i bukvalne) čistote...


Marudoru no uta (Les chants de Maldoror, 1977)
Više informacija o najverovatnijem izvoru inspiracije za ovu bizarnu rapsodiju golotinje, životinja i ispisivanja teksta (koji verovatno ni uz prevod ne bi razjasnio neke stvari) možete naći ovde. Pošto dotičnu poemu nisam čitao, uzdržaću se od daljih komentara.


Keshigomu (The Eraser, 1977)
Da li je moguće izbrisati sećanja... gumicom za brisanje?


A Woman With Two Heads (1977)
Od nevinsti do zreslosti, od zajedničkog života do usamljenosti - na neobičan način (ne toliko "terajamovski" koliko u ostalim ostvarenjima), reditelj priča dramu o običnim ljudima, a kao jedan od glavnih alata majstorski upotrebljava senke.


Issun Bosi Wo Kijutusuru Kokoromi (The Attempt to Measure the Hight of Man, 1977)
Sa ovakvim naslovom, svaki komentar je suvišan.


Shoken-ki (The Readng Machine, 1977)
Jezikom Engleza - sepia-toned astonishing imagery. Koncept čitanja u nadrealnoj viziji Terayame.


Verujem da gledaoci nenaviknuti na ovakve filmove neće videti dalje od nasumičnih slika koje neki ludak ređa, zarad samozadovoljavanja i ubeđen sam da je malo onih koji će izdržati dalje od par minuta. Ali, ukoliko ste ljubitelj najranijih radova Luisa Buñuela i Jeana Cocteaua ili Alejandra Jodorowskog i Davida Lyncha, Toshija Matsumotoa i Takashija Miikea (u Izo elementu), u ostvarenjima Shūjija Terayame pronaćićete onog mističnog, bucmastog crva koji rovari po sivim ćelijama, kad god se upustite u avanturu sa pomenutim ekscentricima, pri čemu će taj novootkriveni nevaljalac imati novi oblik, i boju, i ponašanje...

Eksperimentalni svet slika Shūjija Terayame

Nekoliko reči o reditelju
Shūji Terayama (1935-1983), avangardni pesnik, dramaturg, scenarista, reditelj i fotograf, bio je, sudeći po mnogim kritičarima, jedan od najproduktivnijih i najprovokativnijih japanskih umetnika. Njegovo detinjstvo obeležava smrt oca u II svetskom ratu i preživljavanje vazdušnog napada u prefekturi Aomori, tokom koga je živote izgubilo 30 000 ljudi. Nakon završetka srednje škole, 1954. odlazi na studije japanskog jezika i književnosti, ali ubrzo odustaje zbog bolesti. Obrazovanje stiče radeći po barovima u Shinjukuu. Terayamin rad uključuje brojne eseje u kojima je tvrdio da se više može naučiti kroz boks i trke konja, negoli pohađanjem škole i napornim učenjem (zanimljiv stav!). Smatra se jednim od osnivača "pokreta nezadrživih" ("runaway movement") tokom šezdesetih, opisanom u knjizi, predstavi i filmu "Bacite svoje knjige, istrčite na ulice!"
1967. osnovao je pozorišnu trupu  Tenjō Sajiki ("deca raja"), koja se u svojim kontraverznim predstavama poigravala socijalnim temama. Iste godine pokreće i eksperimentalni bioskop i galeriju pod nazivom "Univerzalna gravitacija", koji još uvek postoji u Misawi. Sarađivao je sa ilustratorima Aquiraxom Unoom i Tadanori Yokooom, koji su izrađivali reklamne postere za trupu, kao i sa kompozitorom eksperimentalne muzike, J.A. Seazerom koji je bio zadužen za muzičku podlogu njegovih filmova. Autor je skoro 200 književnih dela i oko 20-ak kratkometražnih i dugometražnih filmova.

I da ne beše te proklete bolesti, ko zna kakvih bi se lepota nasnimao za poslednjih četvrt veka...

Uopšteno o kratkometražnim filmovima

Avangardna umetnost je večna. Čak i danas, više od 30 godina kasnije, eksperimentalni filmovi Shūjija Terayame deluju sveže i smelo. Vrata, kornjača, ekseri, golotinja, sat, kišobran, more, fotografija, leptir, slovo, konopac, senka... samo su neke od ključnih reči kojima bi se mogle približiti slike, čijom pomahnitalom igrom Terayama zabavlja svog gledaoca i uvlači u sopstveni, hipnotišući svet. Sve one imaju neko značenje u svakodnevnom životu, dok u Njegovim rukama (glavi?) dobijaju sasvim novo... ili se samo tako čini, jer je često vrlo teško (a ponekad i nemoguće) odgonetnuti šta Autor pokušava da kaže. A pravo pitanje je: Da li On uopšte nešto govori ili samo bunca, pa ga zato niko ne razume? Međutim, odgovor na ovo pitanje je nevažan, zato što, kakav god da je, promena koju ovaj reditelj nudi je sinematski opčinjavajuća i orgazmična. Stalan u svojoj nestalnosti, poput natprosečnog deteta u telu odraslog čoveka, a najverovatnije inspirisan delima nadrealista s početka XX veka (kod ovakvih reditelja prva asocijacija je  uvek Luis Buñuel), Terayama prelazi granicu Apstraktnog i ulazi u neistraženu džunglu Divlje Fantazmagorije. I treba mu se prepustiti...

Kolekcija izvanrednih fotografija/kratkometražnih filmova može se pogledati/odgledati na ovoj stranici. 15-ak filmova podeljeno je na 7 volume-a, onako kako su organizovani na DVD-u Experimental Image World of Shūji Terayama, objavljenom 2006. godine.

Početak...

Nedavno sam otkrio ostvarenja Shujija Terayame, japanskog avangardnog umetnika, čiji me je rad inspirisao da pokrenem ovaj blog. Želim da pričam o nesvakidašnjim primerima sedme umetnosti, dozvoljavajući sebi i poneki izuzetak.

(Drugačiji) Film (i ostalo...) u očima arhitekte.